Izvor: SrbijaDanas.com, 06.Jul.2020, 11:31

ZBOG OVOGA ŽENE U SRBIJI ODLAZE KOD PSIHIJATRA: Deluju srećno i ostvareno, a iznutra pucaju iz JEDNOG RAZLOGA

Žene su sklone da prave bilanse. Najčešće, svode se na to koliko su zadovoljne svojim životom, posebno proporcijom između onoga šta su u njega investirale i onoga koliko su od investicije dobile zauzvrat.

Nekad se dogodi da u naše ordinacije uđu osobe za koje možete da pomislite da su odavno rešile sve životne probleme. Deluju zrelo, sigurno, dostojanstveno, ne baš potpuno bezbrižno, jer niko nije baš potpuno bez ikakvih briga, od onih malih, do onih većih. Ali otkud >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << takva osoba sada i ovde?

Desi se da prilikom dogovora oko prvog viđenja kao razlog navedu neku nedoumicu, nešto poput nezavršenog posla u životu. To je sasvim dovoljan razlog da neko dođe na razgovor, zaista. Ne moraju nekoga da more teške brige da bi se u tim nekim godinama po prvi put susreo sa psihoterapeutom, dovoljno je da je u nedoumici.

Teška reč – žrtva

Nedoumica može da bude jedan od motiva da se dođe na razgovor. Međutim, iza nedoumice ume da se sakrije i još ponešto. Žene su sklone da prave bilanse, obično oko rođendana čiji se brojevi završavaju nulom. Tako ispadne da je nula fatalan broj. Bilans kod žena najčešće se svodi na to koliko su zadovoljne svojim životom, posebno proporcijom između onoga šta su u njega investirale i onoga koliko su od investicije dobile zauzvrat. Investicije su partner, deca, profesija, radno okruženje, prijatelji. Neke žene su sklone da sve ove kategorije odlučno precrtaju, kao da niko nije dovoljno prepoznao njihov trud. Izbegavam, a to im i kažem, da koriste reč „žrtva”. Toliko je to teška reč i toliko osećanja krivice izaziva kod drugih, a kod njih jed i bes, da je zaista ne treba koristiti.

Uvek se pitam kako žene dođu do tako loših bilansa? Šta čini da se posle toliko decenija truda, odricanja, ulaganja i ljubavi, osećaju, rekla bih, poraženo? Iskustvo me uči da su neke godine pogodnije za takva razmišljanja. Posebno one kod kojih se računa da ih je ostalo manje nego što ih je prošlo. Ali, to je onda strah od onoga što neminovno čeka svakog od nas, dakle nije život taj koji je imao mračnu stanu, nego se osoba „smračila”.

Onda se pitam da li je osoba činila stvari zbog toga što je to neko tražio od nje, ili zbog toga što je sama tako htela, imala potrebu za tim. Ako je to traženo, a nije bilo povratnog davanja, onda ima prava da se ljuti. Ali, ako nije bilo traženo, onda je to pitanje onoga šta je bilo primereno davati, nuditi, nutkati, ići korak ispred želja drugih, pa i opterećivati okolinu prosipanjem i presipanjem onoga što je nama, ne njima, značilo da dajemo. Tu smo na korak od sagledavanja problema. Ako to niko nije tražio, a osoba je davala, onda je možda malkice tog nekog i preplavila davanjem. Često u tom davanju neki, ili bolje rečeno neke, nemaju pravilnu procenu potreba tog drugog. Nekome je potrebno manje od onoga što dajemo, pa tako nekako ispadne da je preplavljen. To ponekad izgleda, iz perspektive onoga kome se daje, da ga je zapljusnuo ogroman talas koji preti da ga potopi. Mislite da preterujem? Verujte da ne. Neki, pak, imaju potrebu da im se da više. Nezasiti su u očekivanju i dovode do situacije u kojoj koliko god da se u njih investira, uvek je malo, nedovoljno, moglo bi više, brže, bolje. To jeste, slažem se, napor bez premca. Pri tome, često, uzaludan. Izgleda kao bure bez dna i onome ko daje ostavlja utisak nesposobnosti, neadekvatnosti pa otuda i preispitivanja.

Velika veština je proceniti potrebe i potencijale drugih, ali i sopstvene kapacitete. Ako se oni ne usklade, utisak sa obe strane je nepovoljan, neko je uvek zakinut, često obe strane, a neko uvek ili prezasićen, ili gladan, ili nesrećan, ili izneveren, ili…

Najveće investicije

Naravno, ovakve nedoumice vezane su za sve pomenute grupe koje su osetljive na naše životne projekte. Reklo bi se da je najteže kada su u pitanju partneri i porodica. Investicije su tu najveće, očekivanja u skladu s tim, a partner i deca ipak nisu mi. Oni su zasebni, jedinstveni u svojim očekivanjima, davanjima i uzvraćanjima i to nipošto ne znači da su nas osiromašili ili nam nisu uzvratili. Dali su koliko su imali, a primili koliko smo dali.

Kako onda možemo da izbegnemo ovu zamku i kako možemo da se u godinama koje to zaslužuju osećamo spokojno i u miru sa svim što smo u životu učinile? Logično je da očekujemo zahvalnost, ili bar prepoznavanje napora. Nije logično da očekujemo da će biti ushićeni i hrliti da vraćaju ono što nisu tražili. Nemojte to da očekujete, bićete razočarani bez potrebe, zaista. Sreća je u onim malim znacima iz kojih čitamo da su nešto usvojili od nas, poštovali, pokrenuli se, iz zastoja se trgli i nastavili dalje, naučili da spreme neko „naše” jelo koje miriše na kuću iz koje su potekli, slušaju dobru muziku, grade sopstveni stil u odevanju, bez potrebe da slepo prate ono što je in, čitaju dobre knjige, gaje lepa prijateljstva i podižu decu sledeći ona moralna načela koja smo im preneli.

Nije logično da očekujemo da će najbliži biti ushićeni i hrliti da vraćaju ono što nisu tražili

Partneri su tu za nas koliko i mi za njih. Koliko god da imate godina, nemojte da nabrajate svoje zasluge u zajedničkom životu. Ima ih i partner, ali ste, gleda čuda, zaboravili da bar neka pomenete.

Prijatelji... E, to je velika priča. Ako vam ih je ostalo nekoliko, vi ste bogata osoba. Tu nema potrebe da se zbraja i oduzima. U zajedničkom zbiru je to jedinstvo koje ništa ne može da prekine. A gde ćete veće bogatstvo?

Tako izađemo na kraj sa nedoumicama. I sa onom nulom u brojki.

Želim vam još puno spokojnih godina koje se završavaju, ili možda počinju, nulom.

Nastavak na SrbijaDanas.com...