Izvor: S media, 28.Dec.2009, 17:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika očekivanja
Idući u susret još jednoj Novoj godini, pored neumitne kupoholičarske groznice, deliričnog potrošačkog skladištenja i večnog pitanja: "Šta obući za najluđu noć?", jedna od neizbežnih novogodišnjih nuspojava i ovog puta je trenutak kad ostajemo sami sa sobom, zarad ličnog svođenja računa i iskrenog unutrašnjeg preslišavanja tipa koliko-smo-bili-dobri, koliko-smo-još-toga-mogli... Ali i koliko velikih, neostvarenih očekivanja prenosimo u Novu 2010. godinu? Zbog toga smo o važnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << očekivanja u životu, ljubavi, odrastanju pričali sa dr. Zoranom Milivojevićem, predavačem na Univerzitetu Sigmund Frojd u Beču i psihoterapeutom sa dugogodišnjom praksom u individualnoj, partenerskoj i grupnoj terapiji.
“Moje, sada već dugo školovanje, beše obeleženo stalnim osećajem takmičenja, konkurencije, višeg-boljeg-jačeg, kao sredstva za postizanje vrednosti pred samim sobom ali i pred porodicom i roditeljima koji su to zahtevali. Da bih sačuvao svoj status, morao sam konstantno, prvo njima, a onda i sebi dokazivati da sam dovoljno vredan, kroz ocene i odličan uspeh u školi. Morao sam se boriti, ne samo sa sobom već i s drugima, što je u meni stvaralo osećaj zavisti, konkurencije i nadmetanja, ali i manje vrednosti, opsesije i samokažnjavanja u slučaju neuspeha te na kraju ogroman strah od odbacivanja od strane svojih najbližih ukoliko ne zadovoljim sve ciljeve i kriterijume.
Bože kako li je ovo sve bilo pogrešno ... ”
seća se svog detinjstva glavni junak jednog od najčitanijih romana Čarlsa Dikensa, “Velika očekivanja”, i svih tih ogromnih dečačkih nadanja pod čijim je teretom, a otuda i gorkim razočaranjima, nestajalo dete u njemu i sazrevalo u jedno odraslo, gorko ali samosvesno biće. Velika očekivanja jesu neumitni sastojak svakog odrastanja, slaže se psihoterapeut dr Zoran Milivojević.
“ To je uopšte odnos prema realnosti. Dakle, počinjemo život kao deca. Tu su naši roditelji koji nam pričaju, čitaju bajke. Na osnovu tih bajki mi zapravo stvaramo neku predstavu o životu. Posle toga otkrivamo mamu i tatu. Međutim, vrlo bitan momenat u čitavoj priči je taj što roditelji instinktivno štite decu, ne žele da se deca traumiraju, ne svađaju se pred decom, a otuda dete nužno misli kako je njihov odnos idealan. Za mnoge aspekte tog odnosa deca ne saznaju jer su prezaštićena, pa u adolescenciju kreću na osnovu prilično neralne slike o životu, možda čak i naivne slike da su svi ljudi dobri, dobronamerni, itd. Onda i ne treba da čudi da kod te generacije, koja kreće samostalno da živi, dolazi do nekog razbijanja iluzija, (Važno je napomenuti da ljudi često mešaju ideal i iluziju. Iluzija je pogrešna percepcija, obmana čula), mladi ljudi tokom odrastanja počinju sve jasnije da vide, i kako idu kroz život tako sve jasnije i jasnije vide. Tako se sa zrelošću dobija nekakva realistična predstava o sebi, o drugima, o svetu, i zbog toga su upravo te zrele godine vreme kada ljudi uživaju najslobodnije, kada su prihvatili sebe i druge, kada se kvalitetno zabavljaju, kada imaju potencijal za vrlo kvalitetan život”.
Međutim, u svojoj dugoj terapeutskoj praksi, dr. Milivojević došao je do zaključka da upravo očekivanja i u zrelom životnom dobu mogu biti izor velikih problema, i često pouzdan način da upropastite sopstveni život tražeći pravu ljubav.
“ Očekivanja su u životu jako važna, ali treba naglasiti da čovek često ne pravi razliku između onoga što čeka, tj. Čekanja i očekivanja. Recimo u ljubavi - mi sebi definišemo pravu ljubav tako i tako i onda ČEKAMO da se desi ono što smo zamislili. U zavisnosti od toga kakva su ta očekivanja / čekanja - ako su ona realistična i mogu se ostvariti - možemo pronaći nekoga ko se uklapa u našu definiciju ljubavi , onda je to očekivanje realistično i funkcionalno. Međutim, u ljubavi postoji jako puno neralnih očekivanja, neralnih definicija. Ljudi pokušavaju da ostvare ljubav kakvu su zamislili, i kako ne pronalaze nikoga ko se u tu zamisao uklapa - smatraju da nemaju sreće, da su pronašli pogrešnog partnera, pa traže drugog, trećeg, četvrtog, petog… Ipak, ono što primećujem je da u ranim tridesetim godinama, posle serije neuspeha, ljudi počinju da se pitaju da li možda nešto nije u redu sa njima samima, njihovim predstavama, i tada oni u stvari počinju da razdvajaju sebe od svojih predstava. Ljubav od predstave ljubavi, i da se preispituju, čime zapravo dobijaju šansu da nešto promene”.
S druge strane, kad nekog volimo, da li je moguće da ne očekujemo baš ništa? Zoran Milivojević podseća da bezuslovna ljubav, osim u slučaju majke i njene bebe, ne postoji i da je ideja o njoj zapravo deo jednog zaslađenog, ušećerenog mita koji nam dobrano mrsi sve konce.
“Mi uvek očekujemo NEŠTO. Nešto što je u skladu sa našom definicijom ljubavi. Moja osnovna teza je je da je ljubav u današnje vreme, posebno kada su devojke i mlade žene u pitanju, na neki način precenjena. To vodi poreklo iz romantične predstave o ljubavi, ili bolje rečeno filmične predstave o ljubavi, jer je Holivud do 70ih godina 20. veka proizvodio mnogo romantičnih filmova koji su impregnirali naše nesvesno. Otuda devojke na neki način očekuju da će kada nađu ljubav naći i životnu sreću, da će onda sve biti u redu. Međutim, to su jako opširna i prevelika očekivanja u odnosu na ljubav. Ljubav je u stvari nešto sasvim obično. Od ljubavi ne možemo očekivati stvari kao na filmu. Ipak, ljudi neretko uopšte ne razlikuju ljubav od filma, pa na neki način od njih preuzimaju romantične scenarije i pokušavaju da ih sprovedu u svom životu, što onda razume se ne ide, jer su tada njihova očekivanja onoga šta treba da se desi toliko zahtevna da to ljubav ne može da ostvari. “
A šta ljubav može kada su očekivanja u pitanju, kada su ideali nužni sastojak našeg rasta, ambicija, želje da napredujemo, usavršavamo se…?
"Postoji jedna izreka koja se pripisuje Dž. Kenediju koja kaže: “Ideali- to su zvezde na nebu, a samo bi budala pokušala da ih dohvati rukom”. Dakle, to jesu neke vrednosti, ali vrednosti koje su idealizovane jako visoko, i zbog toga je mnogo bolje govoriti o životnim vrednostima. Znači Ona i On, koliko je njima ljubav važna, šta ljubav jeste, šta su druge važne stvari u životu, i ako uspeju da se dogovore oko toga i da funkcionišu kao neka vrsta tima, onda je to jako kvalitetan ljubavni odnos, i to je to…”
Izvor: Smiljana Popov; S media
