Izvor: B92, 19.Apr.2016, 15:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uključi se!
Knjiga Šeril Sandberg (Sheryl Sandberg) “Lean in“ govori o tome da žene snose deo odogovornosti što ih nema dovoljno na rukovodećim pozicijama... Moguće, sasvim moguće... Jeste, postoji takozvana nevidljiva prepreka (glass cealing, stakleni plafon ili staklena barijera) nevidljiva, ali neprobojna prepreka koja žene zaustavlja u jednom trenutku na lestvici uspeha i sprečava da zadobiju vodeće pozicije u poslovnom svetu ili društveno političkom životu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Ali ima tu i ženske odogovornosti. Ženske neodlučnosti... Možemo sad da raspravljamo da je to posledica društvenog razvoja i socijalnih normi koje su vekovima učile devojčice da budu tihe, povučene, nenametljive, ljupke, pasivne, mirne i ne-konfliktne. Sve su to osobine koje nisu najpoželjnije na „bojnom polju”. Odlučna žena je neka vrsta duštvenog oksimorona... Ili contraditio in adjecto, ambivalentna kategorija. Ako si žena, onda nisi, ne smeš, ne možeš i ne treba da si odlučna, po priodi stvari. Jer si onda „manje žena”. Pa čak i ako prihvatimo da je to tako i da je pasivnost vekovima ugrađivana u ženski društveni kod, da li je vreme da se žene malo prenu. Šeril misli da jeste. Žene treba da vežbaju „uključivanje” u proces odlučivanja. Žene, međutim, ne vole ili ne umeju da prvo skoče, pa onda kažu hop. One imaju tendenciju da sto puta kažu hop hop hop, ne bi li sebe ohrabrile na skok.
Kako to u praksi izgleda: Pa zamislite recimo da stojite na obali neke reke (ili potoka) koji treba da pređete da biste na drugoj obali uhvatili voz koji će vas odvesti do željene destinacije. Žene stoje satima i mozgaju, oklevaju, premeravaju: koliko je voda duboka, da li je potok hladan, da li će uspeti da preplivaju, koliko će im vremena trebati, kojim stilom da plivaju, da li uopšte vredi, da li da prvo nabave odgovarajuću opremu, koliko će ih ta oprema koštati, da li uopšte žele, na kraju krajeva, da uđu u voz, da li je voz možda već otišao dok su one razmišljale, ako i nije, kako će posle plivanja izgledati kad izađu na drugu obalu: da li će biti zgužvane, da li će im se kosa ukvasiti, kakav će utisak ostaviti, i što je najvažnije, ako i prođu sve te prepreke, da li je njima uopšte mesto u tom vozu. Mnogo je to pitanja. I dok žene izmozgaju i odvagaju da li se trud isplati, često se i umore i zaključe da je ipak bolje da ostanu tu gde jesu, ili što da ne, da se možda vrate odakle su došle.
Muškarci, međutim, kao što znamo, slabo vole da analiziraju, skoro nikad ne sumnjaju (u sebe pogotovu) i mnogo više vole da delaju nego da raspredaju. Muškarac bi u istoj situaciji pred sobom video samo krajnji cilj: da uhvati voz. I bez razmišljanja bi skočio u vodu, a onda bi već nekako negde isplivao. Ili potonuo. U zavisnosti od svojih sposobnosti. Žene su, dakle, opreznije po prirodi. Kao onaj junak iz one čuvene drame: „Biti ili ne biti. Biti ili ne biti. Biti ili ne biti”. Ne biti.
Ili uzmite ovaj primer iz moje okoline. Moja poznanica je postala urednica OUTLOOK dodatka u ”Vašington postu“ (Washington Post).To je nedeljni dodatak novina, pregled najvažnijih događaja iz društvenog, političkog i kulturnog života, u kome često pisu gostujući autori, stručnjaci iz raznih oblasti... Posle nekoliko meseci, neko je tu moju poznanicu prozvao pitanjem: Zašto vi kao prva urednica niste pozvali više ženskih stručnjaka da vam budu autori priloga? Zašto? Evo zašto, razgnevila se moja poznanica.Nedavno sam pozvala jednu profesorku velikog stručnjaka u određenoj oblasti koju i predaje, i o kojoj je mnogo pisala, da napiše članak za sledeći broj. Naš razgovor tekao je ovako: „Baš ja? Mislite? Aha, pa nisam baš sigurna. Kad je rok? Sledeći četvrtak, a sad je utorak, znači za deset dana? Ove nedelje imam ispite, znači nisam sigurna i biću dva dana na putu van grada. Da li možemo da se čujemo sutra dok malo razmislim?“. Sutradan: „Da, možda bih i mogla. A o čemu ste konkretno želeli da pišem? Mislim, iz kog ugla? Koliki treba da bude dugačak članak? Toliko? Pa, dobro, dozvolite da još malo razmislim o aspektu. Da li možemo da se čujemo prekosutra?“ Prekosutra: „Mislim da ipak ne bih mogla, mada, naravno, vrlo mi laska što ste se baš mene setili, ali sad sam shvatila da mi je i muž na putu ove nedelje, plus ona predavanja... Možda nekom drugom prilikom. Ako još bude aktuelno. Moja poznanica/urednica koja je, dakle, potrošila dragocenih pet dana na pregovore sa potencijalnom autorkom priloga, u panici i skoro bez nade pribegava jedinom i poslednjem rešenju: poziva muškarca jer s muškracima najčešće nema pregovora. Da li biste mogli da napišete članak do četvrtka. Znam da je već utorak i da je rok kratak, ali vaša koleginica je sprečena. Odgovor potencijalnog autora: „Hmm, ja sam u vozu na putu za Nujork, vraćam se tek za nedelju dana. O čemu? Koliko? Do kada? Dogovoreno“.
Razumete o čemu govorim? Kad ti se ukaže prilika, ugrabi je. Ne oklevaj. Osmeli se. Ne sumnjaj u sebe, ne pitaj se da li možeš i da li si baš dovoljno dobra. Ne plaši se. Reci. Uradi. Skoči. Sad. To je veština koju žene treba da osvoje. Just do It! Uključi se! Ili prođe voz.
