Izvor: S media, 19.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starogradske priče: Beograd nekad i sad
Nekadašnja direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda Aleksandra Banović, penzionisana još 1991, ponovo diže glas protiv arhitektonskih promena u glavnom gradu
Metro ispod Beograda, „Diznilend” na Kalemegdanu, Etnopark u nekadašnjem Titovom gaju, „Dunavgrad” na levoj obali plave reke… Snoviđenja graditelja srpske prestonice iz šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, preneta na tvrdi projektantski papir, potkrepljena računicama >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << i leporekim obrazloženjima, odložena su, na neodređeno vreme, u ormane nadležnih gradskih službi, a onda utihnula zaboravljena pred naletom nekih novih ideja i drugačijih potreba.
I njihova nekad najglasnija i najborbenija zagovornica, arhitekta Aleksandra – Saša Banović kao da se umorila. Nekadašnji „strah i trepet” Beograda – u godinama kad je bila direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada (od 1978. do 1991) – povukla se u penziju, otvorila sopstveni projektantski biro „Albo” (koji je 2006. dobio licencu za izradu arhitektonskih projekata za kulturna dobra od izuzetnog značaja i ona upisana u listu svetske kulturne baštine) i prestala, kako su joj svojevremeno mnogi zamerali, da bespoštedno progoni sve za koje smatra da ugrožavaju vredno neimarsko nasleđe, lep i dostojanstven izgled njenog voljenog grada.
Pre nekoliko godina je ostala bez vernog životnog saputnika Luke Banovića, a zatim se suočila sa teškom bolešću, zbog koje je u svoju prepravljenu kuću u Šumicama unela razne sprave za razgibavanje i jačanje mišića.
Tišina ipak nije potrajala. „Aždaja” čiji je glas – podržan „bulumentom” (njen izraz) stručnih saradnika i mnogobrojnih istomišljenika – toliko dugo grmeo sa Beogradske tvrđave ponovo se razbudila. Aleksandra Banović više nema snagu mladosti i moć mnogobrojnih funkcija na kojima je bila, ali ništa nije izgubila na žestini argumenata i jasnoći vizija.
Prvo je prošle godine osnovala „Fond Luka i Saša Banović“, koji će svake godine da stipendira, sa po 1.000 evra, troje najuspešnijih beogradskih studenata: Arhitektonskog fakulteta (za najbolji rad u oblasti zaštite kulturno-istorijskog nasleđa), Pravnog fakulteta (za najboljeg besednika sa katedre Međunarodnog javnog prava) i Fakulteta političkih nauka (za najbolji novinarski rad u oblasti popularizacije i zaštite kulturnog nasleđa Beograda).
Onda se upustila u prepisku sa gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom, ukazujući na – po njenom mišljenju – neodgovarajuću zakonsku regulativu i nedopustivo, čak sramno zanemarivanje pojedinih kulturnih dobara, posebno negodujući protiv proširenja Zoološkog vrta na Beogradskoj tvrđavi. Pismo sličnog sadržaja uputila je na još 28 adresa, pored ostalih ministru za kulturu i predsedniku Republike.
– Kao rođena Beograđanka i stručnjak koji je čitav svoj radni i životni vek posvetio Beogradu, zaštiti i predstavljanju njegove kulturne baštine (pored ostalog sam bila i član Predsedništva Turističkog saveza grada, jedan od autora Detaljnog urbanističkog plana područja Knez Mihailove ulice, Cvetnog trga, starog jezgra Zemuna, Čubure… i član mnogobrojnih komisija za postavljanje spomenika, rekonstrukciju grada, nazive ulica i slično), smatram da je moja obaveza da ukažem na svaku zakonsku neusklađenost koja može da ugrozi ono za šta se borim, pogotovo kad je reč o prostornom planiranju i izmenama Generalnog (urbanističkog) plana grada. Ovu vrstu grešaka nije teško preduprediti, ali je gotovo nemoguće naknadno otkloniti – ističe Saša Banović.
Knjiga o voljenom gradu
Šta joj najviše „bode oči”?
– Timovi čiji sam rukovodilac ili saradnik, s ponosom to ističem, nekada bila trudili su se da pomire staro i novo, skromno i ekskluzivno, moguće i željeno, i svoj projektni zadatak smo uspešno pretvorili u pravilo u ophođenju prema Beogradu.
Sada je situacija sasvim drugačija, uverava naša sagovornica. Dovoljno je da se pojavi investitor koji bi, možda i bez loše namere, procenio da bi recimo „baš ovde bilo najbolje otvoriti prodavnicu ili kockarnicu“, i svi napori da se očuva istorijska i kulturna autentičnost tog mesta padaju u vodu. I nije kriv taj mali čovek sa velikim novcem, već oni koji su se imenovanjem ili kandidovanjem za neku javnu funkciju obavezali da će poštovati zakone, planska dokumenta kojima se uređuje život u velegradu, i njegove vrednosti, ističe Saša Banović.
Tako se ne bi dogodilo da se otmena Knez Mihailova iz šetališta izvrgne u vašarište, da čuveni restoran „Grčka kraljica“ postane radnja mešovite robe, da se „Jugoslovenska knjiga“ iseli iz palate „Albanija” da bi se tu umesto lepe književnosti prodavala jevtina mađarska kozmetika, da „Spasićeva zadužbina” od muzeja postane hotel, da se omiljena kafana „Trandafilović” pretvori u supermarket. Zar ćemo dozvoliti da se srpska prestonica preobrazi u veliki buvljak? – pita naša sagovornica, koja i u 74. godini zaslužuje nadimak „zmaj zaštitnik Beograda”.
A da bi oživela uspomenu na svoj rodni grad kakav je nekada izgledao, i pokazala šta se u međuvremenu dogodilo sa tim istim zgradama, ulicama, trgovima i parkovima, Saša Banović je nedavno objavila knjigu „Beograd 1930–2009”. U njoj je uporedno prikazala delove centralne gradske zone na starim fotografijama iz zbirke Jeremije Stanojevića, i na ovim današnjim. Oko 700 slika, propraćenih odgovarajućim pričama, nudi čitaocu šetnju kroz deset gradskih oblasti: Knez Mihailovom ulicom do Kosančićevog venca; Savskom i Dunavskom padinom; Dorćolom; Terazijama do Trga Nikole Pašića; Zapadnim i Istočnim Vračarom; Trgom Republike, Skadarlijom i Palilulom; Slavijom i Čuburom i, najzad, nekadašnjom Jatagan-malom do Bulevara Franše d’Eperea. Svaki od ovih delova grada, kaže naša sagovornica, zaslužuje i posebnu knjigu, i ona već planira nova izdanja.
Aleksandra Mijalković
-------------------------------------------------
Nema ih više
Aleksandra Banović je, kaže, od oca Aleksandra Novakovića, graditelja iz Crne Trave, nasledila ne samo ime, već i sklonost ka svojoj budućoj profesiji, a od majke Katarine, rođene Beograđanke, ljubav prema ovom gradu. Od supruga Crnogorca je naučila kako se poštuju preci i neguje pripadnost jednoj sredini, a sinovima prenela radoznalost, hrabrost i želju da što više nauče i dožive. Tako se arhitekta Bojan (48) svojevremeno otisnuo u Čikago, a ekonomista Dejan (29) u Pariz. Stariji se sad vratio, nije mogao da zaboravi Beograd.
– Rođena sam u Mišarskoj ulici, odrasla u Krunskoj (Proleterskih brigada), i detinjstvo sam provela u „ratu kauboja i Indijanaca“ sa „bandom“ iz susednih ulica. Među njima su se našli i mnogi moji kasniji najbliži prijatelji i poznate javne ličnosti. Omiljeno sastajalište nam je bilo na uglu Krunske i Beogradske ulice, kod kafane „Barajevo“. Nje više nema (tu je sad banka Sosijete ženeral), kao ni mnogih drugih dragih, jedinstvenih mesta po kojima su mnoga pokolenja Beograđana pamtila svoj grad i svoje detinjstvo – navodi Saša Banović.
---------------------------------------------------
Ulepšala i Moskvu
Ogromna robna guća GUM u centru Moskve, na Crvenom trgu, u doba komunizma je bila sinonim za turobno, ružno mesto. Sad predstavlja jedan od najlepših i najluksuznijih prodajnih centara u Evropi, a tim koji je to omogućio, pobedom na međunarodnom konkursu za rekonstrukciju GUM-a, predvodili su arhitekte Aleksandra Banović i Bratislav Radovanović. Među mnogobrojnim stručnim priznanjima, nagradama i medaljama koje je dobila u karijeri, kaže naša sagovornica, ova pobeda joj je najveća satisfakcija.
Izvor: Politika
