Izvor: S media, 18.Jan.2011, 13:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta to beše odricanje?
Postoji li odricanje u sentimentalnom vokabularu čoveka 21. veka? Da li je odricanje postalo prevaziđena ili zakržljala kategorija u savremenom društvu hiperkonzumerizma i obilja? Kako objasniti čudovišan paradoks da što je društvo bogatije, a mi manje ophrvani golom egzistencijom, a više tzv. kvalitetom života, to međuljudski odnosi siromaše? Zašto više nije moderno odricati se?
Odricanje je, kažu psiholozi, racionalni postupak. Ljudi se nečega odriču da bi imali >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << nešto drugo, te je na neki način ono povezano sa skromnošću. Ta je sposobnost, da se nešto da, za čoveka vrlo važna, i kroz čin odricanja svetle naši sistemi vrednosti.
-Ako se odričem nečeg važnog zbog nečeg drugog, onda se čini da je to drugo važnije od onog prvog, jer ljudi biraju u skladu sa svojim vrednostima, objašnjava psihoterapeut Zoran Milivojević.
-Dosta stvari sam se odrekao kao klinac zbog svoje karijere, kaže nam Vlade Divac. Provoda sa društvom, odlazaka na more, odlazaka s devojkom, druženja, zabave, jer sport i te stvari ne idu jedne s drugim. A danas izbegavam da se odričem stvari koje su mi drage i lepe, priznaje veliki sportista.
Pored tog voljnog odricanja, jeste li razmišljali da postoji i ono nevoljno, na koje smo danas sve više primorani?
-Danas se odričemo vremena, odričemo se spavanja, odričemo se sanjanja, kaže umetnik Mladen Hrvanović. S druge strane ja se materijalnih stvari odričem, ali sebi dajem pravo da maštam i dalje, i to je ono čega stvarno ne mogu da se odreknem.
Ipak, bili svesni ili ne, tek savremeno društvo hiperkonzumerizma i reklamokratije svojom hiperprodukcijom i potpirivanjem naših potrošačkih želja i vazda gladnih nagona da stalno kupujemo i da nam nikad nije dosta, samim tim počiva na principu neodricanja.
Kao i mnogo štošta, i pojmovi odricanja i žrtvovanja više nisu ono što su nekad bili. Sakupljački mentalitet obilja i bogatstva koje je u nas poput žiga, ili bar koda utisnulo savremeno potrošačko društvo, odredilo je i naše poimanje i vrednovanje odricanja. Neće čovek danas da se odriče bilo čega, za bilo koga ili šta, kažu poznavaoci ljudske duše.
-To se menja sa bogatstvom društva, što je društvo bogatije, što nudi više stvari, doživljaja, iskustava, i mentalitet ljudi se menja, pojašnjava psihoterapeut Zoran Milivojević. Pre toga, u siromašnom društvu postoji mentalitet preživljavanja, gde je u stvari primarno ono što ljudima treba, zadovoljavaju se potrebe. A u bogatom društvu, potrebe su odjednom zadovoljene, i javlja se nešto drugo - želje. U takvom društvu mediji, reklame produkuju raznorazne želje koje uopšte nisu povezane sa našim potrebama. To je sad povezano sa statusom, kvalitetom života, i tako dolazi do jedne konstrukcije želja, i ljudi misle da je to kvalitet života. Kad ostvare želje-osete zadovoljstvo. Ako je želja jako važna-osete sreću. Tako da čitava ekonomija funkcioniše po tom principu kreiranja želja, jer kad ljudi imaju želje i kada se ne odriču, onda puno kupuju, puno se proizvodi, puno se prodaje. Ceo sistem je zasnovan na ciklusu stalne potražnje, tj. neodricanja.
-Moguće je da način života koji mi, hteli ili ne prihvatamo, diktira tempo da se odričemo nekih stvari, slaže se Vlade Divac.
I tu dolazi do svejvrsnog i čudovišnog paradoksa: što je društvo bogatije, a mi manje ophrvani golom egzistencijom i pukim preživljavanjem, a više tzv. kvalitetom života, to međuljudski odnosi siromaše.
-Kada se ljudi obogate, onda se promeni mentalitet i onda je najvažnije uživati, imati, grabiti kvalitetan život, dobro se osećati, napominje psihoterapeut, Zoran Milivojević. Onda ljudi postanu malo narcisoidni i ne pada im na pamet da se žrtvuju za nekog drugog. Recimo, to vidimo danas u partnerskim odnosima. Nekada su se ljudi mnogo toga odricali, uopšte, to im je bila navika, život je bio težak, a danas ljudi ne žele da se odreknu zbog partnera ovoga ili onoga. Jedino mesto gde se ljudi danas odriču su deca.
Ili se opet odričemo ovoga ili onoga, hteli mi to ili ne.
-Savremenost življenja nas dovodi do toga da to postaje rutina kaže umetnik Mladen Hrvanović. Mi ne razmišljamo koliko se i čega u stvari odričemo. Mislim da ljudi koji se odriču zato što žele, to je sloj koji ne živi ovde. Ovde u svakodnevicu nama automatski ide jedna doza odricanja. Odričemo se komocije da se slobodno krećemo kroz grad, jer nam gužve i momenat infrastrukture ne dozvoljava. Odričemo se mogućnosti da se lagodno družimo sa osobama sa invaliditetom, jer ne želimo da agresiramo vlast da im napravi infrastrukturu, da bi i oni mogli normalno da se kreću, da se druže. Takvog odricanja jako mnogo postoji i počinjem da razmišljam čega se sve odričemo...
A jeste li razmišljali čega se to ne odričemo, a trebalo bi... ili zaslužuje... ili: šta to beše odricanje...?
.jpg)
