Izvor: S media, 30.Nov.2010, 14:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sapunica Broz
29. novembar, Dan republike, skoro šest decenija slavljen je kao najveći državni praznik SFRJ, ali i svojevrstan jugoslovenski Božić, svečarski, uz svinjokolje i opštenarodna veselja. Zvanično je ukinut posle više od deset godina od raspada te zajednice - novembra 2002. Danas budi nataložena sećanja uz, i dalje mnogo strasti - nostalgije ili kriticizma. Uprkos brojnim surovim činjenicama vezanim za njegov režim, lik Josipa Broza u 21. veku izrastao je u ikonu popularne kulture i svojevrstan >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << brend.
JFK naših naroda i narodnosti i prva dama, naša Džeki, ikone stila belosvetskih manira. Pa se i Jackie Kenedy u svojim uspomenama seća boje Jovankinih cipela utoniranih sa limuzinom, pitajući se ko sve to u tako siromašnoj zemlji plaća. Njegova bela panama odela iz čuvenog Bond streeta, tompusi i šeširi, njene punđe zvane i znane a la Jovanka, pudle i jahte, ikonografija su dostojna prave sapunske sage. Doduše, socijalističke provenijencije, koja se budno pratila širom lepe naše. Iz epizode u epizodu. Tito i Jovanka na safariju, Kineskom zidu, pustinji, brodu... Sa specijalnim ulogama poput Sofije Loren, Liz Tejlor, Ričarda Bartona, Orsona Velsa ili pak Niksona i Kartera.
I dok jedne to vreme seća na nešto što je svima značilo, što smo pratili: kako izgledaju, kako se ponašaju, kako su obučeni, pogađajući njihovo raspoloženje, i samim tim celokupnu situaciju u zemlji, drugi jetko odgovaraju u stilu "ko ga nije simpatisao, morao je da ga voli".
Jovan Ćirilov, tetrolog seća se kako je percepcija Tita kao uzora i ikone zavisila od političkog stanovišta, i da li su bili u pitanju mladi ili stariji."Mladima je on bio nekakav autoritet, a ja sam ih sretao kad sam bio relativno mlad, kad su dolazili u Jugoslovensko dramsko pozorište. Mogu da kažem da mi je ona bila simpatičnija, jer je iskreno volela pozorište, i ona je meni jedne večeri šapnula: „Zovite nas češće“,valjda je šaputala, jer joj je on govorio nešto u stilu “Dosta je tog pozorišta“, pošto je imao neke druge opsesije.
I ma kakav oksimoron bio taj glamurozni, dvorski komunista, socijalistički bonvivan, dendi, ljubitelj žena, egzotičnih zalogaja i putovanja, ostao je upamćen kao politički vešt državnik i strateg, za čije vreme ni Alije Sirotanovići nisu bili Sirotanovići u današnjem smislu reči, crveni pasoš razgaljivao je carinike širom planete, a kriminal bio apstraktna imenica, pričaju svedoci tog izgubljenog raja. A podsećaju i simboli tog vremena širom Beograda poput Kuće cveća, SIV-a ili Plavog voza.
Jedan od najprepoznatljivih simbola titoizma, njegova putujuća rezidencija, za narod je dugo bio tajanstveni voz, oko kog su se pleli mitovi da je sav u zlatnim kvakama i optočen dijamantima. Danas je moguće zaviriti u ovaj pokretni muzej, videti Titove salone, apartmane rađene za kraljicu Elizabetu i Šarla de Gola, jer voz se iznajmljuje, najčešće za svadbe i putujuće žurke. Za njega su mnogo više zainteresovani stranci koji Titov lik prepoznaju kao svojevrstan brend.
I koji su zaštitili njegovi unuci, jer se danas rabi kao proizvod široke potrošnje. Da li kao deo konzumentskog nostalgičarenja ili merkantilističkog duha vremena, tek Tito je izrastao u pop ikonu i svojevrstan kemp fenomen.
Isidora Bjelica, koja je sa svojih dvadeset godina pročitala sva Titova dela i napisala subverzivnu dramu "Tako je govorio Tito", seća se kako je bojkotovala štafetu, dosadnu socijalističku terminologiju, ali ju je oduševljavao sav taj glamur oko njega. "Ta granica gde imate velikog socijalističkog vladara sa fenomenalnim buržujskim atribucijama, pa to je fenomenalno: Tito u lovu, Tito za pijaninom, Tito na brodu,Tito u Aziji, Tito u Africi, nosi onu falusoidnu štafetu.... To jeste nešto što može biti ironija bez ironijske distance, nešto što će neko sagledavati i smejati se, a drugi će se paliti i sećati se dobrih vremena. To je onda pravi kemp".
Kad postoji ta višeslojnost percepcije, kaže. I dok ortodoksi i u 21. veku Dan Mladosti reinkarniraju u Kući cveća, u Beogradu danas žive kafei i kafane natopljeni gustim jugoslovenskim sentimentom, puni nekih novih klinaca, koji nisu bili ni rođeni za Titovog vremena.
U kafani Korčagin, vazda dupke punoj, uz partizanske proje, kolenice Igmanski marš i kozaračko kolo organizuju se svake godine proslave Dana mladosti
"Skupi se i mlado i staro, super je zezanje, nosimo štafetu, svira se intonacija himne "Hej Sloveni"... Fenomenalno zezanje. Više ljudi dolaze zbog zezanja, nego zbog ubeđenja da je to za SFRJ", kažu nam u toj kafani, prožetoj likom i delom Josipa Broza, radnih akcija i nekog davno prohujalog vremena.
Od tih klinaca čujemo: "Tito je moda, brend, trend". Pitamo zašto, kad oni i nisu doživeli njegovo vreme. Zato što je svetska ličnost, naše generacije slušaju od roditelja da je to bilo neko srećno vreme, a svi smo danas isfrustrirani, kažu. I ako vidimo danas Josipovića i Tadića i svu tu priču o pomirenju, i politička kretanja idu ka tome - da se vrati zajedničko tržište, da ljudi mogu opušteno da putuju. Vraća se Jugoslavija na mala vrata...
I posle Tita - Tito? Uz svo dužno poštovanje na žrtve tog režima i sećanje na sve one godine koje su pojeli skakavci, ove tranzicione, žuljaju i proždiru samo neki drugačiji termiti..
