Izvor: S media, 11.Jan.2011, 14:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo slavlje Srbina spasava?
Nije li supermarket možda najbolja metafora naših života danas? Diljem zemljinog šara. Omamljeni i delirični šarenišom obilja i tako zavodljivih nepreglednih mogućnosti izbora u moru proizvoda koji nas satima, danima, mesecima mame, lutamo godinama kroz lavirinte gondola poput Alise u Zemlji čuda, i kako je Erih From opisao sve nas, stanovnike potrošačkog društva - „živimo stalno otvorenih usta“.
A još kad dođu praznici, teška industrija želja kreće u ofanzivu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu S media << />
Verovatno znate da su mnogi praznici i sva ta njihova šarena, blještava ikonografija marketinško maslo? St. Valentine’ s Day je izmislila kompanija Holmark zbog prodaje čestitki. Deda Mraz je Coca Colin izum...
„Trebalo bi uvesti svake nedelje jedan dan potrošačkog posta kad ne bi radili ni trgovina, ni saobraćaj, ni radio, ni televizija. Da ljudi najzad postanu potrošači drugih ljudi“, opominjao je Duško Radović još u vreme najcrvenijeg socijalizma. A kakav je tek potrošački post potreban čoveku 21.veka, kog su teoretičari već definisali kao „potrošačku životinju“. Dodajmo tome još praznike koji nam se smeškaju svojim obiljem... Bistrimo na tu temu sa vatrenim zagovornicima potpuno opozitnih stavova:
Voja Žanetić, marketinški stručnjak, novinar, analitičar: Postoji čitav period između Svetog Nikole i Svetog Jovana u kome naša nacija izaziva ulegnuće na Zemljinoj kori, jer postaje deblja no što je bila, jer jedemo na slavama. Slave su jedna slatka i lepa stvar, i ono što je na slavama još lepše i slađe od činjenice da se tu skupe ljudi koji se i po godinu dana ne vide, pogotovu u urbanim krajevima, jeste da je to jedan gastronomski praznik!
Ljubomir Pfaf, nutriciolog: Slave. Na šta to liči? Ja sam radio i po manastirima pa znam kakvi bi to trebalo da budu običaji slavski... A to je da se samo uzme žito, čašica rakije, jedan mali kolač i doviđenja. Danas vi na slavama imate pomor...
Voja Žanetić, marketinški stručnjak, novinar, analitičar: U Srbiji postoji uvek jedno slatko pitanje: Kakvo je slavlje dobro? Ono na kojem domaćinu ostane puno hrane, jer to znači da se gosti najedu, a da domaćin ne štedi, nije cicija....
Ljubomir Pfaf, nutriciolog: Kad počnu te Ivkove slave imate pomor i što je najgore-konzumiranje svega i svačega u ogromnim, neumerenim količinama
Voja Žanetić, marketinški stručnjak, novinar, analitičar: Postoji u Srbiji ona slatka: da se srpske svadbe sastoje od četiri s: sarma, supa, svinja, slatko... Tako da te naše bahanalije za slave jesu zaista jedna lepa specifičnost koja i malo košta, ali ako samo košta- dobro je.
Ljubomir Pfaf, nutriciolog: Ono što je najgore na slavama jeste što to nije jedna čašica rakije, nego litri, i onda se čudimo šta nam se dešava! I ove nesreće i ova agresivnost koja je u ekspanziji sve više je objašnjiva: ako se čovek ne hrani kako valja, ako jedna ćelija nema sve materije koje su koje su neophodno potrebne za normalnu funkciju, onda ne može da funkcioniše
Voja Žanetić, marketinški stručnjak, novinar, analitičar: Nevolja nastane kad prođe sve, i Božić i Srpska nova godina i Sveti Jovan i onda nastane jedno mučno zatišje bez para i ičega... Čekaš da ti grane sunce u martu, ali dobro- lepo smo jeli, moramo malo biti i depresivni, pa šta da radimo?
Ljubomir Pfaf, nutriciolog: Moramo shvatiti da posle svakog praznika, ima još 365 dana do sledećeg. Ako hoćemo da sačekamo čili i odmorni i da zaista proslavimo u društvu svojih najbližih, onda mora biti umerenosti u svemu.
Voja Žanetić, marketinški stručnjak, novinar, analitičar: Svaki gurmanski eksces za slavu, svaki kulinarski eksperiment, svako gomilanje hrane i pića ja najtoplije pozdravljam. I ako se i digne kredit za to, pa radije bih i digao kredit da mi dođu prijatelji da popiju i pojedu kod mene, nego što bih podigao kredit da kupim 744 par cipela ili 47. jaknu. Ako ćemo i da potrošimo na malo nežnosti jednih prema drugima- u redu je. Ako tu ima taštine- pa ona je slatka i simpatična. Nije to ona taština zbog koje se kupuju džipovi, i zbog koje se ti isti džipovi parkiraju na sred trotoara za invalide. To je druga vrsta taštine i ona je najbolje opisana u „Ivkovoj slavi“, i ja volim likove iz tog dela, i volim sve ljude koji liče na likove iz tog dela...
„Kao da je poslednji dan života, a ne stare godine. Sve što smo imali, i što smo ukrali, i što smo pozajmili, i što smo podigli na kredit - sve smo uložili na ovu noć. Zaboravili smo: nećemo samo dočekati Novu godinu, već ćemo živeti u njoj“, poznavao je dobro tu našu slatku taštinu Duško Radović. Znajući dobro da će nas glave, želuci, žučne kese, novčanici žuljati kad sve prođe. Ali o tome ćemo misliti kad za to dođe vreme. Ostajmo do tada mi nama u zdravom i živom duhu.
