Izvor: Politika, 12.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodica talentovanih žena
Ljiljana Šašić iz Čente veze, slika, ukrašava stan mozaicima od lomljenih keramičkih pločica i izrađuje suvenire za galeriju u Pančevu, a talenat i ljubav prema umetnosti nasledile su obe njene kćerke i sve unuke
Čenta, pitomo mestašce na magistralnom putu Beograd-Zrenjanin, skoro da nam je promakla dok smo automobilom izmicali teškim tovarnim vozilima tog hladnjikavog, vlažnog prolećnog jutra. Srećom, nismo završili u bari, ni u močvari, po kojima je ovaj kraj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << inače poznat još od srednjeg veka, a po čemu je i sama Čenta dobila ime (selo je veći deo godine bilo okruženo vodom i skriveno od ostatka sveta, kao u torbi, „čantri”).
Uz pomoć lokalnog bakalina brzo smo pronašli kuću Ljiljane Šašić, ušuškanu među sličnim belim prizemnim zgradama, tipičnim za taj deo Banata, okruženim urednim baštama i dvorištima umivenim kišom. Njena kuća se, međutim, ipak po nečemu razlikuje: umesto predsoblja – staklenik, prepun svetlosti, biljaka i slika, a na sredini te prostorije neobičan sto – mozaik od izlomljenih keramičkih pločica.
– Verovala sam da će ovaj stočić, kao i odgovarajući ram za kuhinjska vrata, lepo dopuniti novi unutrašnji izgled kuće. Napravila sam ga po sopstvenoj ideji od starog, odbačenog komada nameštaja i delića pločica koje su preostale. Kuhinjske elemente sam oblepila crvenim tapetima, na radost – pokazuje nam Ljiljana svoje rukotvorine.
„Premijera” u Poreču
Nekadašnja nastavnica fizičkog vaspitanja, rodom iz Beograda, koju je u mirnu Čentu dovela ljubav prema suprugu Stevanu, celog života je potajno čeznula da se bavi umetnošću. Imala je talenta, ali ne uvek i vremena. Nakon što je završila srednju fiskulturnu školu u Zemunu, a zatim i Višu pedagošku školu u Zrenjaninu, radni vek je provela sa decom, kao nastavnik u Osnovnoj školi „Branko Radičević” u Čenti. Tek kad je 1995. otišla u prevremenu penziju, mogla je više da se posveti „devojačkim snovima”.
– Zaposlila sam se mlada, u devetnaestoj, a još tada sam volela da crtam, vezem, pravim figurice od testa... Jednom mi je neki čovek, kome su se jako dopale ove moje oslikane figurice, naručio 300 komada. Hteo je da ih prodaje strancima na slovenačkom primorju, ali je odustao, ne plativši mi ništa. Narednog leta, kad smo išli u Poreč na more, ponela sam kutiju sa figuricama i pokazala ih momku koji je tamo prodavao suvenire. Prihvatio je da i nekoliko mojih ponudi turistima. Kako su se one zbog slanog morskog vazduha raskvasile i omekšale, morali smo da naučimo kako da ih sačuvamo. Od tog novca sam kupila par lepih srebrnih burmi! – sa smeškom se priseća Ljiljana.
Kasnije je pravila i druge stvari, recimo platnene tašne ukrašene vezom, perlice i figure od glinamola, ali za svoju dušu.
A onda se, nedavno, sa galerijom Turističke organizacije Pančeva dogovorila da za njih po narudžbini izrađuje suvenire: majušne, oslikane, pljosnate, glinene pločice, u obliku pravih vojvođanskih kuća (s rodom na odžaku i jabukovim stablom pod prozorom), pečurke, lale, srca, suncokrete...
Neke od figurica su nanizane na dugačak gajtan, od kojih se može načiniti i zavesa, druge imaju magnet, pa ih kupci mogu staviti na frižider i tako se svakog dana setiti Srbije.
Minijaturni detalji na svakoj kući su različiti, a svaki je izrađen do savršenstva – čipkane zavese na pendžerima, gnezdo sa golubovima pod strehom, otškrinuta vrata, bicikl, crkvica, arabeskama ukrašene zvezde...
A cena je skromna. Za magnet – 120 dinara, za gajtan sa po nekoliko figurica i perli – 200 dinara.
– Meni je veće zadovoljstvo kad se neko oduševi mojim radovima, nego kad dobijem novac – priznaje Ljiljana.
Na putu ka zvezdama
Talenat, ljubav prema umetnosti i strpljenje da ostvari svaku svoju zamisao prenela je ne samo na kćerke, već i na unuke. Mlađa unuka, Irina, još je u vrtiću. Prošle jeseni je učestvovala na međunarodnom likovnom konkursu za decu od pet do 15 godina u Koreji i osvojila prvu nagradu, koja joj je uručena u Gradskoj kući u Novom Sadu. Desetogodišnja Teodora svira violinu, peva, nastupala je i u inostranstvu, u Bugarskoj i Belorusiji. Nikola, petnaestogodišnjak, zaljubljenik je u prirodu, peca.
Nedavno je porodica dobila još jednu žensku prinovu. Mama Tanja – magistar slikarstva, inače profesorka likovnog obrazovanja u istoj školi u Čenti u kojoj je predavala i Ljiljana – već se sprema da i nju uvede „u krug posvećenih”. Da li će i beba jednog dana osvajati nagrade? Tetka Ivana, ženski frizer je kao umetnik svog zanata pobeđivala na takmičenjima za frizure mladih). Da li će iznenađivati posetioce galerija – na Tanjinoj poslednjoj samostalnoj izložbi prikazani su, pored ostalih, taktilni radovi za slepe na livenim pločama od terakote. Da li će oduševljavati, poput bake, sakupljače suvenira?
Jedno je sasvim izvesno – i njene rukotvorine će naći svoje počasno mesto u domu Ljiljane Šašić u Čenti, pokraj uramljenih akvarela i kolaža ostalih ženskih članova porodice i albuma sa porodičnim fotografijama koje sakuplja, sređuje i, pričama o svakome od prikazanih ljudi i događaja, oplemenjuje Stevan Šašić.
Aleksandra Mijalković
[objavljeno: 13/04/2008]
