Izvor: S media, 10.Avg.2010, 16:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponašaj se kao da živiš ovde
Skoro sam naišla na odličan grafit, za koji mislim da tako istinito, gorko i slikovito sažima način na koji (ne)poštujemo i ne volimo grad u kome živimo: PONAŠAJ SE KAO DA ŽIVIŠ OVDE! Kako je moguće da se prema svom gradu i sredini koja je neizostavni i najličniji deo naših života ponašamo kao da nije naša, da je tuđa, tamo nečija...?
„Po mnogim beogradskim ustanovama proradile su ostave na simsu, s one strane prozora. Fasade najlepših zgrada ukrasile su bošče >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << i najlonske kese, mleko, jogurt, pogačice i jetrene paštete“, pisao je 1975. Duško Radović. Čini se da se od tada nije mnogo šta promenilo. Možda su Beograđani jedino usavršili katapultiranje tih istih bošči i najlonskih kesa - pravac kroz prozor. Kada ih dobrano izgustiraju. Što bi se nepotrebno mučili s kontejnerima, koji u ovom slučaju ostaju prazni? Dakle, retka autohtona beogradska vrsta - kese koje rastu na drveću. Ili pak čudesni paralelni idilični svet pastorale unutar brojnih beogradskih urbanih naselja - naš autentičan izum. Naime, naši sugrađani podelili su između sebe javni prostor, ogradili ga u njivice, podigli sebi daščare i udžerice i već decenijama, svaki dan posle posla i mučnih građanskih dužnosti nešto sebi za dušu - motiku u šake pa na njivu.
-Posle Prvog svetskog rata pisac Vladimir Velmar- Janković piše knjigu „Pogled s Kalemegdana“ i dokazuje da je Beograd došljački grad sa prelazničkim mentalitetom. To znači da ljudi ovde dolaze i ostaju kratko. Oni ne vole ovaj grad, tj. vole ga na način na koji su živeli pre nego što su ovde došli. To znači - ko je došao sa sela - doneo je ruralne navike, psihologiju sela, jednostavno- nije se transformisao. Dakle, Beograd je došljačka varoš sa prelazničkim, ruralnim mentalitetom. Reč je o jednoj ruralnoj snazi koja je nahrupila na urbane sanjare, uz sve ratove, krize i katastrofe koji su nam se dogodili. Sanjari su spavali, dok su im ovi zauzimali njihove prostore i napravili jedan veliki košmar. Beograd je postao karakazan, tesan za sve, tesan za one koji su živeli ovde, tesan za one koji su došli, tesan za one koji su imali navike koje su doneli i one koji su hteli da očuvaju gospodstvo Beograda, objašnjava zametke i opstajanje ruralnog mentaliteta u Beogradu kulturolog Ratko Božović.
Jer znate kako sami kažemo: „Može čovek otići iz sela, al neće selo iz čoveka!“
-Najgore je to što su to ljudi koji ne vole grad, koji nisu primereni gradu. Ljudi koji nisu bili spremni da prihvate običaje, navike i mentalitet grada i ono što je urbanitet i emancipacija putem urbaniteta, već su pomalo hteli da se prilagode, a malo hteli da ostanu tamo odakle su došli. I upravo to je najgora situacija: biti tamo i ovamo. Biti polutan: biti pola selo, pola grad. To znači: ne biti ni selo, ni grad. Eto takvih najviše imamo, kaže sociolog kulture.
Da se razumemo: odlika velikog grada jesu ljudi sa raznih strana koji se u njega slivaju- tu nema zbora. I sve prave metropole zapravo su prestonice došljaka koji ga čine tako poželjnim, šarenolikim Vavilonom. Stvar je u tome što se grad valja hteti kao deo slobode, a ne muke, nevolje i nužnog zla. Kad je za vas grad maćeha - ni vi nećete biti dobro dete!
Ili kako kaže Duško Radović: „Beograđani, kao Ivica i Marica, ostavljaju tragove za sobom da bi po njima umeli da se vrate kućama. Na svakih pedeset metara po jedan trag. Ako znate šta puše i od čega boluju, lako biste ih mogli naći.
-Grad bi mogao da se sačuva ako bi se čuo glas građanina koji se meša u pitanje načina na koji će opstati njegova ulica, zgrada, kako će opstati zeleni prostor koji je unište u velikom gradu. Mislim da se grad brani onim što predstavlja zakon o gradu- uspostavljanjem normi u gradu, odbranom onog što su vrednosti grada, a vrednosti grada se bitno razlikuju od onoga što je udarilo na etiku i estetiku grada. Svim tim se brani grad. Grad se brani građaninom, zaključuje Ratko Božović.
A Beograđanin ipak češće misli ovako, beleži Duško Radović na kraju naše mentalitetske crtice: „Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Nažalost, sva briga o nama je prepuštena nama. Dakle, najgore moguće rešenje. Zbog toga sa ogorčenjem možemo reći - nismo to zaslužili“.
Ili evo jednog iskrenog korisnog saveta za kraj; "Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube".
Izvor: S media; autor: Smiljana Popov
