Izvor: S media, 16.Jul.2009, 18:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pacovi iz tržnog centra
Globalna invazija tržnih centara, dobar je primer novog obrasca urbanog komuniciranja. Prijateljski, poslovni, ljubavni sastanci zakazuju se danas u tržnom centru. Školska dvorišta i parkiće kao tradicionalna sastajališta tinejdžera zamenili su holovi šoping molova. Prvi izlasci, raskidi, ali i pripreme za kontrolni desili su im se upravo tu. Taj autentični američki pronalazak, u slengu poznat kao 'pacovi iz tržnog centra' dobio je i svoju srpsku fenomenologiju.
Još >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << 1979. godine, kad je potrošačka groznica bila daleko od toga da bude dijagnostifikovana kao differentia specifica savremenog čoveka, britanski sastav THE CLASH objavio je pesmu «Lost In Supermarket». Pevala je o otuđenju i izgubljenosti Malog Čoveka iz predgrađa u eri hiperkonzumerizma. Gotovo 30 godina kasnije, poslednja knjiga Svetislava Basare nosi isti naziv - «Izgubljen u samoposluzi» i, čini se, ponovo ozbiljno upozorenje da nam se, u zavodljivom lavirintu od gondola sa robom, vrlo lako može desiti da zalutamo, i čitav život provedemo u supermarketu, ne uspevajući da nađemo put do izlaza. A činilo nam se da je prošao tek koji trenutak. Ili smo sve možda i prespavali?
Kako nam se to desilo da od Aristotelove definicije čoveka kao političke životinje(zoon politikon) mutiramo u potrošačku životinju?
Nekada smo, sećate se?, vikende provodili u druženju sa porodicom i prijateljima, u prirodi, u šetnji zarad nje same. U odlasku u bioskop, na kolače. Da kupimo ploče. Danas, mnogo porodica subotu ili nedelju rezerviše za celodnevni odlazak u Tržni Centar. Što veći - to bolji, razume se. Sećate se npr. tako česte slike pre no što nas je recesija zatekla - reke automobila koja se vikendom slivala, čak i iz raznih krajeva Srbije i okolnih zemalja, prema najvećem u nas, a bogami i na Balkanu.
Na pitanje zašto - ovi vikend hodočasnici kao motiv svojih posvećeničkih nedeljnih rituala navode da je to «idelan izlazak za celu porodicu, jer je nedelja ionako mrtva u gradu».
Na koji način je onda živa u ovim »gradovima u malom»?
Oni kažu da «ovde mogu sve sebi da priušte i provedu lepo vreme, puno sadržaja» -kupovina, restorani, multipleks bioskop, kuglanje, za decu-igraonica.
Pored šopinga, hrane i zabave, svi veliki tržni centri prepredeno osmišljavaju najrazličitije strategije zavođenja i mamljenja posetilaca. I stalnog podgrevanja želje da se ponovo vratite. U suprotnom - zadesiće ih simptomatična sudbina mnogih tržnih centara - klinička smrt. Setite se npr. nekadašnjih simbola Beograda: «Staklenca», »Čumićevog sokačeta», »Siti Pasaža», »Milenijuma». Praktično su mrtvi. Zato se sva aktuelna kulturna, modna i sportska dešavanja u gradu sele na glavni trg Tržnog Centra. Tu možete videti izložbe znamenitih fotografa i slikara, modne revije, performanse i pozorišne predstave(kako za decu, tako i za odrasle), koncerte ozbiljne i popularne muzike. Zatim sajmove cveća, Uskršnje izložbe suvenira i Uskršnjih jaja, radionice, kurs samoodbrane za žene, časove folklora, zdravog života, tai-čija, fitnesa, ritmičke gimnastike, tanga, kapuere, salse...
«Ti veliki šoping molovi predstavljaju na izvestan način repliku grada,republiku urbanog u uslovima globalnog korporativnog kapitala», zapaža Zorica Tomić, kulturolog, koja se ovim fenomenom bavi u svojoj poslednjoj knjizi «New$ Age».
Pre svega imate prave ulice sačinjene od prodavnica. Sadržajem i regulacijom preslikane gradske raskrsnice. Vodenice,bazene, roler kostere,pa i replike Trijumfalne kapije(!), pozorišta, bioskope, kancelarije, stanove, domove zdravlja, sudove, pa čak i plaže možete videti u najvećim tržnim centrima na svetu. Od 10 najvećih-8 se nalazi u Aziji. Čak je i glasanje na poslednjim predsedničkim izborima u Americi organizovano u jednom tržnom centru!
«Savremeni potrošač nateran da ide u te megašopove, nema vremena da ide stvarnim gradom, jer promenjena je struktura radnog vremena. Na izvestan način počinje da se oseća kao Pinokio u zemlji Dembeliji – sve deluje primamljivo, fantastično», primećuje Zorica Tomić.
Mihajlo Pantić, pisac, dodaje: »Naši svakidašnji romani se odvijaju po tom dramaturškom i scenarističkom pravcu: idemo na posao, nešto smo zaradili, popodne idemo da potrošimo i malo sednemo da u tome uživamo, pa na neki način mi idemo u ta nekakva svetilišta, koja su ispražnjena od religijskog sadržaja, ali se tu čovek klanja nekim novim kumirima, nekoj novoj vrsti statusnih znakova, simbola koji oblikuju njegov život.»
Sve je, pogađate, počelo od starih Grka. Preteče modernog tržnog centra bile su antičke agore, ali i istočnjački bazari(natkriveni bazar Ishafan u Teheranu datira još iz 5.veka. Zanimljivo je da je Veliki Bazar u Istanbulu, sagrađen još u 15.veku,i dalje jedna od najvećih pokrivenih pijaca/tržnih centara na svetu, sa 58 ulica i 4000 radnji). Tu su i srednjevekovne piazze evropskih gradova. Sve su to mesta gde se kroz istoriju sastajalo, trgovalo i pričalo o životu. Gostinski Dvor u Petrogradu, otvoren 1785, verovatno je prvi namenski građen tržni centar na svetu. Sastojao se od više od 100 prodavnica i prostirao na 53 000 kvadratnih metara. U 19.veku rođena je robna kuća kao zakonito dete industrijske revolucije. A onda su gradovi postali prenaseljeni i zagađeni, pa je želja za unapređenjem života bekstvom iz grada rodila predgrađe. Sa decentralizacijom komercijalnih centara i ekspanzijom automobila, atinska agora u 20.veku mutirala je u ogromni tržni centar na periferiji.
Mutirala, jer je sumnjivo koliko tržni centar stvarno može biti pravi i dostojni naslednik antičke agore.
Zorici Tomić, tržnim centrima fale trgovi kao simboli okupljanja i komuniciranja. Kako je, po Bodrijaru, savremena kultura - kultura simulacije/simulakruma, tako su i tržni centri - ne samo simulacije grada, već i simulacije stvarnog kontakta i komunikacije.
«To i jeste model nekih socijalnih kontakata, ali je problem u tome što je on kalkulisan. Dakle, već kad neko to projektuje kao modus vivendi, način života, on kalkuliše da će to biti mesto na kojem ćete slučajno ili namerno da se sretnete sa nekim. Ali u kojoj meri ljudi zaista biraju šoping molove da se sretnu je veliko pitanje. Ta fascinacija robom i imperativ trošenja od nas pravi nekomunikativne životinje. Zainteresovane samo da stignemo na vreme, na rasprodaju, da prvi ugrabimo i tu unutrašnju prazninu pokušamo da popunimo stvarima,» upozorava Zorica Tomić.
Iako tržni centar de facto predstavlja svojevrsni vid komprimovanja vremena, usluga i potreba - jer ovde sve imate na jednom mestu, za Mihajla Pantića on je, premda zvuči paradoksalno - gubljenje vremena:
«Ono vam s jedne strane štedi vreme, ali s druge strane imate osećaj da ulazite u jedan vremenski džep koji je obesmišljen,nije esencijalan, u kojem nema ničega što bi čoveka nateralo da se zamisli, već od njega pravi vrstu moderne potrošačke mašine koja se prepušta tim najnižim hedonističkim strastima i naprosto sadržajima koji su reproduktivni. Taj osećaj vas na neki način deindividualizuje. To sam pročitao kod Borislava Pekića - kad svi nosimo iste cipele, pušimo iste cigarete, pijemo ista vina, oblačimo se kod istog dizajnera - onda svi počinjemo da mislimo isto. A to je nešto što je pogubno i što deindividualizuje čoveka, tako da ja prema tome imam mali otklon.»
Pored osećaja da tamo nema dovoljno vazduha, Zorica Tomić takođe navodi fenomen ubrzavanja kao simptom šoping molova koji je užasava: «Tamo vreme zujne dok si rekao keks. Imate osećaj da se niste ni okrenuli, a da je već prošlo 2h,pa gledam da izbegnem situacije u kojima mi vreme leti.»
Zanimljiva je stvar da je još ranih 80-ih Holivud detektovao sociološki fenomen tržnog centra i njegovu kolateralnu štetu, oličenu u popkulturnom stereotipu valley girl - devojke iz doline. Ona je razmažena, samoživa mala bogatašica iz srca Los Anđelesa, oblasti San Fernando Valley. Opsednuta je kupovinom i sopstvenim izgledom. Ponikla je u najčuvenijem američkom tržnom centru - Sherman Oaks Galleria dugi niz godina bio je stecište tinejdžera.
Niz generacija mall rats-a (pacova iz tržnog centra, kako ih Amerikanci zovu; Kevin Smith snimio je i film sa istim nazivom)odraslo je u ovom šopingmolu. U njemu je 1981. snimljen film Fast Times at Ridgemont High sa Šon Penom i Dženifer Džejson Li. Švarcenegerov Komandos iz 1985.takođe. Spomenuo ga je i Frank Zappa u svojoj pesmi Valley girl 1982.god. I danas u okolini L.A ljudi često devojkama inficiranim šopingom i pukim materijalizmom u slengu kažu »idi vrati se u dolinu». Analogija sa ovdašnjim devojkama iz Silikonske doline apsolutno nije slučajna!
Taj kompulzivni kupoholičarski sindrom Mihajlo Pantić objašnjava mentalitetskim navikama:» Mi smi skloni da preterujemo i u oskudici, i u ovoj drugoj strani - da se predstavljamo bogatijim no što realno jesmo, tako da to meni dobija i karikaturalnu dimenziju. Dobija novi oblik urbane groteske.»
Da je svet pozornica, ali da mu je teatar apsurda ipak specijalnost, govori i slučaj pogibije 34-ogodišnjeg radnika tržnog centra Wal-Mart u predgrađu New Yorka. U stampedu pomahnitalih hodočasnika na sniženja povređeno je i četvoro ljudi, među kojima je i jedna žena u osmom mesecu trudnoće! Zaposlenog je pregazila delirična rulja samo nekoliko trenutaka pošto je provalila vrata po otvaranju centra u 5 ujutro! Neverovatna ironija leži u činjenici da se sve ovo dešava na «crni petak», dan kojim se otvara sezona prazničnih popusta, a koji dolazi odmah nakon Dana zahvalnosti. Tog dana Amerikanci zahvaljuju Bogu na svemu što imaju, pozivajući se na skromnost, porodicu i duhovno - a ne materijalno. A sutra kad ustanu - pravac tržni centar da se Vragu Kapitala žrtve prinesu. Ma kakve one bile...
«Ma kako da šoping molovi imaju plemenitu ideju - tamo gde je kapital-morate se pitati šta su pravi motivi,» upozorava Zorica Tomić.
Tako je 1993. kao reakciju na agresivni kapitalizam i džinovsku industriju bezličnih šoping molova Shaheen Sadeghi osmislio konceptualni humani anti-tržni centar. LAB(akronim od: Little American Business) nalazi se u Kaliforniji, 60-ak km južno od Los Anđelesa, u Costa Mesi, u napuštenoj vojnoj fabrici koja se koristila za vreme prvog Zalivskog rata. Ovaj boemski tržni centar miriše na '60-te. Posebnim danima kupci sade suncokrete, artičoke i jagode. Od recikliranog materijala stare fabrike ukrašavaju zidove. U šoping promenadi na otvorenom nižu se radnjice sa stripovima, gitarama, čajdžinice, čitaonice i umetničke galerije. I umesto food courta - platoa s hranom koji ima većina tržnih centara, gde je načičkan lanac fast-food restorana, LAB ima koncertnu binu, bilijar sto i dnevnu sobu na otvorenom. Ovaj anti-mall zamišljen je po meri čoveka. Po meri onih koji sami vole da iznalaze sopstvene načine.
«Mislim da čovek u sebi mora da neguje ono što je dublje, izvornije, intuitivnije. Ne moramo se uvek podvrgavati strogim pravilima trošenja životnog vremena. Ja uvek sanjam o nekoj vremenskoj oazi koju bih proveo nezavisno od toga kako mi to neko diktira. A kad idete u tržni centar, priznaćete, vi znate kako ćete potrošiti svoje vreme. Ja sam malo skloniji jednom relaksiranijem shvatanju načina provođenja slobodnog vremena,» poručuje Mihajlo Pantić.
Mislimo o tome. Kako nam se ne bi desilo da zalutamo u običnom supermarketu, kako neko reče.
Izvor: Smiljana Popov
