Izvor: SrbijaDanas.com, 07.Jul.2022, 18:46

PISMO MAJKE podelilo internet: "Trebalo bi da deci APLAUDIRAM NA USPEHU, ALI NE MOGU! Ne osećam ni ponos niti tugu..."

Ispovest jedne majke

Moje treće dete se sprema da ode iz našeg doma - daleko, daleko, u drugu vremensku zonu. Ide stopama svojih starijih sestara i braće, ostavljajući me sa najmlađim detetom koje je zaglavljeno na poslednjoj godini fakulteta. Praktično, ostavlja me u gotovo praznom gnezdu. Verovatno da treba da budem tužnija nego što jesam, ali sve što osećam je melanholija. U stvari, osećam i blagu vrtoglavicu.

Slušajte, svoju decu volim kao oči u glavi, >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << ali kada postanu dovoljno stari da mogu da piju, puše, sami sebi pozovu taksi i kada njihovo ime bude zabeleženo u poreskoj upravi - vreme je da odu. Shvatam da ne mislite svi baš tako. Koristim Fejsbuk i po onome što na njemu vidim, znam da sam u manjini. Znam da bi trebalo da udovoljavam svojoj besprekornoj deci i da aplaudiram svakom osvešćujućem momentu u njihovom životu, da budem njihov najbolji prijatelj ikada u svakom trenutku, ali ne mogu. Nisam takav tip majke.

Odrastala sam osamdesetih, i to bez nadzora i vrlo dobro znam šta znači nezavisnost. Znam da je širenje njihovih krila najvažnije za njihov rast i u potpunosti podržavam puteve kojim su krenuli, bez obzira na modrice, udarce i posledice koje će osetiti.

Osim toga, uradila sam sve što je do mene. Odslužila sam svoje! Brinula sam, negovala sam ih i potrudila se da uradim sve što je u mojoj moći da izrastu u obrazovane i (nadam se) odgovorne ljude i većinu vremena možete da vidite kako sijam od ponosa i hvalim se po čitavom Fejsbuku. Ali, tokom onih dana kada idem po njihovim sobama i skupljam gomile naslaganih sudova, savlada me gorka istina - ništa dobro neće proizaći iz toga što ostaju pod mojim krovom, bez obzira kakve nevolje ih čekaju ispred mojih vrata.

Ne morate da mi pričate koliko je njima teže nego što je nama bilo. Shvatam. Vremena su se promenila i ova deca su od neke druge, čudnije vrste. Preći će mnogo duži i vijugaviji put da stignu tamo gde smo mi bili u njihovim godinama. Njihove generacije ne žure da se žene i udaju odmah posle fakulteta, kao što smo mi, i ne žuri im se da saznaju kog pola su im deca sve dok se ne izdivljaju na žurci za svoj 30. rođendan.

U potpunosti sam svesna koliko je skup život jednog dvadesetogodišnjaka. Znam sve o studentskim kreditima, zajmovima, astronomskim cenama stanova i ceni pića u klubovima. Ali dozvoljavanje odrasloj deci da udobno žive u mojoj kući bez ikakvog plana za napredovanje - ne pomaže im ni na koji način.

Ne želim ni da imaju toliko lagodne živote da im od njih zakržljaju životne veštine. Insistiram da ona deca koja rade doprinose domaćinstvu u kojem žive, ali smatram da neznatan doprinos kućnom budžetu nije važna životna lekcija. Treba im više! Treba im onaj mali, drugačiji glasić u glavi koji će da viče: "Šta, samo ćeš ostaviti to tu?! Jesi li kupio toalet papir? Je l' si platio kiriju?".

Nemojte da me shvatite pogrešno, moja deca su divna, ali u mom domu su neuredna, lenja i apsolutno nemaju ikakvu ideju o tome šta roditelji danonoćno rade za njih. Puni ormari, uvek čista posteljina, lonci skuvane hrane, litre skuvane kafe - ne nastaje sve magijom! Dok ne postanu potpuno nezavisni neće očvrsnuti!

Moja ćerka je bila užasno aljkava dok je živela ovde. Soba joj je večito ličila na mesto zločina, a kupatilo na smrdljivi podzemni prolaz. Ubrzo nakon diplomiranja, preselila se na drugi kraj države, našla pravi posao i jednako uspešne cimere. Posle nekoliko meseci "odraslog" života došao je i taj poziv. Bila je iznervirana zbog haosa koji ostavljaju njeni cimeri - prljavi sudovi su stajali danima na gomili, skorela pasta u umivaoniku, a ona je bila tako ponosna na njen superstan i skup nameštaj da je sav taj haos, gle čuda, postao važan!

Sad kada i klinac broj tri odlazi, mislim na sva luda i predivna životna iskustva koja će uskoro da doživi i znam - vreme je, moraš pustiti ptiće da polete.

Jednostavno, umorna sam od mokrih peškira na podu, nečujnih intimnih odnosa u sopstvenoj kući; umorna od njuškanja ispred vrata njihovih soba ne bi li namirisala marihuanu; umorna od konzervi sokova i piva svuda po kući i neotvorene pošte koja danima stoji na stolu.

Preumorna sam od zvocanja! I jedva čekam da se jave hejteri koji će da viču: "Videćeš, nedostajaće ti!". I u pravu su, znam da hoće. Užasno mi nedostaju deca koja već dugo ne stanuju sa mnom. Ali, vreme koje sada provedemo zajedno je neverovatno. Radujem se svakom susretu i svaki minut koji provedem sa njima puni me nekom drugom vrstom ponosa, a mislila sam da sam ih sve iskusila.

Moje treće dete me čini toliko ponosnom da više i ne zvocam dok skupljam prljave šolje koje od ko zna kad stoje u njegovoj sobi. Ne mogu da dočekam da mu pošaljem fritezu, da ga posetim, da me nazove na video poziv i pita kako da skine zagorelo jaje sa šporeta.

Ne mogu da dočekam da mi nedostaje i da mi zasuze oči kada prvi put dođe kod mene u posetu. Znate, mnogo toga će ga uvek čekati ovde -  zaključuje majka Tina Drakakis u svojoj ispovesti za "Hafpost".

Nastavak na SrbijaDanas.com...