Izvor: B92, 27.Okt.2017, 11:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Nije me pogodila dijagnoza, znala sam da ću se izlečiti"
Sedeti naspram žene koja u razgovoru niže tragične događaje iz svog života kao "kečeve iz rukava", ređa ih i prepričava bez trunke zadrške, nije laka stvar. A zapravo je veoma dragoceno.
"To su samo problemi koje treba rešavati", kaže Dubravka Zarač koja će uskoro oduvati 60 svećica na torti.
Biće to prava sitnica, jer je do sada oduvala što šta. Najznačajnije je svakako što će uskoro obeležiti i deset godina od kada je pobedila rak.
Karcinom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dojke došao je u moru dešavanja u njenom životu. Veruje, kao što svedoče mnogi koji su bili suočeni sa sličnim zdravstvenim problemima- da je posledica dubokog stresa, trauma sa kojim nije umela da se nosi, uvek u punom gasu nastradala je upravo ona.
Bolest je bila granična tačka kada je rešila da podvuče crtu. Promena nije bila laka, ali je bila neizbežna.
Dubravka je rođena Zagrepčanka. Srpkinja koja je celog života osećala da ne zna gde pripada. Porodica sa kojom je uvek bila u procepu.
"Došli smo 1991. godine, muž, dvoje dece i ja. Imala sam 33 godine. Došli smo kolima, sa 1.300 maraka i nekoliko kofera. Bio je 13.jul", kaže i ne krije da joj je rat doneo neku vrstu smiraja. Onog ličnog.
Prva stanica bio je Novi Sad, a onda Beograd. Osetila se konačno kao svoja na svom i Beograd sada doživljava kao svoj grad. Čak mu piše i pesme.
Iz kolektivnog smeštaja, brzo su prešli u iznajmljeni stan, a nekadašnji profesor i tehnolog počeli su život kao trgovci.
"Sve i svašta smo prodavali, svuda. Imali smo sreće, talenta za trgovinu. To mi je i danas hobi iako sam u penziji. Godinama smo tako živeli, otvorili smo butik. Lepo je išlo. Od toga smo živeli sasvim pristojno. Moja majka koja je morala da dođe iz Hrvatske pomogla je finansijski da počnemo izgradnju kuće. Imali smo probleme, ali je život imao neki svoj tok. Kada je majka umrla, mislila sam da moram i ja. Sedam meseci od njene smrti ja sam završila na operaciom stolu", priča u dahu.
Dubravka nije bile vezana, naprotiv, imala je, kako kaže, ne baš blizak odnos sa majkom, ali njena smrt tako je uticala na nju. A spasila je unuka Jelena. Bukvalno.
"Jednog dana sam je presvlačila na povijalici i slučajno me udarila u grudi. Zabolelo je, ali ništa posebno. Uveče sam videla kvržicu na grudima i odmah sam otišla kod lekara. Sve išlo veoma brzo, jer su lekari samo ponavljali da to mora hitno da se operiše. Nisam mnogo razmišljala o svemu. Samo sam radila šta su mi govorili", priča.
Imala je sreće. Bolest je otkrivena u ranoj fazi, odstranjen je samo deo dojke, žlezde i ostala tkiva bili su zdravi. Usledila su zračenja, terapija lekovima.
A nije razmišljala o svemu tome. Samo je gurala, jer je kuća zavisila od nje, butik....
Dok je još išla na previjanje, zračenja..... desila se još jedna tragedija. Njenog supruga Milana upucali su u Istanbulu gde je nabavljao robu. Slučajno, dok se vozio taksijem geler je završio u njegovoj glavi. Preživeo je.
Za tri dana smršao je šest kilograma.
Dubravki je nedugo za tim otkrivena opet sumnjiva krvžica na kičmi. Operisana je.
"Sve se završilo. Svi smo dobro. Tu sam presekla i sve smo ostavili. Stavili ključ u bravu, napustili razrađen posao. Krenula je tu naša druga borba, za opstanak i za zdravlje".
I na dobrom je putu. Okrenula se sebi. Vodi život sa preprekama, ali ih izbegava i prevazilazi.
"Sve je to iza nas. Ali, najjače mi odzvanjaju reči lekara posle prve kontrole: "Dubravka, ako možete da zaboravite, zaboravite da se išta desilo. Vi ste izlečena žena".
