Izvor: S media, 06.Jul.2009, 23:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najopasnija savremena bolest u Americi
Pre dvadeset godina prosečni zalogaj žvakao se dvadeset puta, danas ga progutamo pošto smo vilicu pomerili samo dva ili tri puta
Nova knjiga doktora, pedijatra i pravnika Dejvida Keslera, nekadašnjeg šefa Američke uprave za hranu i lekove, bivšeg dekana uglednih medicinskih škola na Jejlu i Univerzitetu Kalifornije „Kraj prejedanja: Preuzimanje kontrole nad nezasitim američkim apetitima“ privlači posebnu pažnju iako je tržište već prezasićeno literaturom o ishrani, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << dijetama, brzoj hrani i epidemiji debljine. Verovatno je to stoga što, uz stručne analize pojedinih mešavina oličenih u visokokaloričnoj brzoj hrani, dr Kesler otkriva mnoge psihološke zamke opasne zavisnosti. Ne samo nemoćni zavisnici, kako naziva naciju sa neutoljivim apetitima, već i vlast, i korporacije moraju da promene kulturu koja je dovela do najopasnije savremene bolesti u Americi.
Posle gostovanja u ovdašnjoj nezavisnoj knjižari „Politiks end proz“, gde ga je sa velikim odobravanjem dočekala intelektualna vašingtonska elita, koja posećuje ovu kuću radi dijaloga o najaktuelnijim savremenim problemima, Kesler je u razgovoru za „Politiku“ ukratko izneo glavne teze svog najnovijeg rada, i odgovorio na naša pitanja.
U čemu je moć hrane, kad joj se američka nacija, a i ostali svet, tako poslušno pokorava i bez gladi ostaje nezasit? Vi tvrdite da smeša soli, šećera i masti izaziva neku vrstu zavisnosti?
Mi danas u stvari jedemo „odraslu hranu za bebe“: Pre dvadeset godina prosečni zalogaj žvakao se dvadeset puta, danas ga progutamo pošto smo vilicu pomerili samo dva ili tri puta. Zalogaj sklizne nadole, kao usisan, i to je jako stimulativno. On je natopljen solju, šećerom i mašću a to je kao da ga toboganom ubacujete iz usta u utrobu. Stimulisani ste, on u trenutku nestaje, i vi tražite još.
Ko je tu glavni zločinac, so, šećer ili mast?
U eseju „Demontaža šejka od vanile“, sa mojim kolegama sa Vašington stejt univerziteta, postavio sam ovo pitanje. Odgovor je komplikovaniji iako se može reći da je šećer glavni organizator. Ali uz masnoću to postaje združeni poduhvat. Ako ti dam kocku šećera to te neće naročito stimulisati. Ali ja joj dodam masnoću, teksturu, miris, pakovanje, temperaturu i boju, postavim je na svakom kutku i napravim klimu da je sasvim prihvatljivo da se šejk od vanile pije (on se svakako ne žvaće) uz druženje, ti ćeš se navići. Mi jedemo na haotičan i neorganizovan način i pri tom nas na svakom koraku čekaju izazovi.
Naučna spoznaja „prejedanja“ se promenila u poslednjim decenijama?
Mnogi i danas misle da se goje zbog „usporenog metabolizma“. Ali uloga metabolizma u gojaznosti je, ako je i ima, mala i beznačajna. Ono što vas tera da jedete i kad niste uopšte gladni jeste vaš mozak. Šezdesetih, težina je bila relativno stabilna. Između dvadesete i četrdesete dobili biste pokoji kilogram. Između šezdesete i sedamdesete biste je izgubili. Danas, težina se sa svakom godinom povećava.
Šta je zajedničko ljudima koji se svakodnevno prejedaju?
Gubitak kontrole, odsustvo volje da se odupreš hrani, odsustvo osećanja sitosti, teškoća da se prestane sa jedenjem, razmišljanje o hrani između obroka. Čak i dok jedu, oni razmišljaju šta će sledeće da pojedu. Dete do treće godine ima ugrađen sistem regulacije, ako se prejede za jedan obrok, kasnije u toku dana ješće znatno manje. Ali ako ga stalno stimulišeš kombinacijom, ona zaposeda njegov mozak, i počinje prejedanje…
Kesler u svojoj knjizi ne nudi instant recept ili dijetu. Nacija mora da se izleči od opsesije, a to zahteva grupnu terapiju u kojoj svako ima svoju ulogu.
Zorana Šuvaković
Izvor: Politika
