Izvor: S media, 11.Dec.2009, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj recept za sreću
Mislim da smo iskrenost negde zakopali i sakrili od samih sebe, kao čuvenih 100 evra. Ja sam odlučila da ne krijem ni pare, ni emocije, ni razmišljanja – kaže autorka knjige „Kuvarica”
Gorica Nešović, popularna autorka i voditeljka na RTV B92, koja nas svako jutro budna čeka i svojom pozitivnom energijom i šarmom informiše o lepim ali nekada i manje lepim zbivanjima, proteklih nedelja u žiži je javnosti, ali ovoga puta zato što je autorski potpisala knjigu „Kuvarica”. >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Ako mislite da je ta vrsta „kućne radinosti” ne zanima jer, kako se često može čuti, kuvanje nije za moderne žene, onda ćete se prilično iznenaditi kada pročitate prve stranice. U razgovoru za „Politiku” Gorica otkriva svoj recept za sreću, priča o iskrenosti, vaspitavanju sina, strahovima, kajanju ali i željama za 2010.
Šta je bio motiv da napišete knjigu „Kuvarica”?
Svako od nas nagomila povremeno neke emocije. Bude tu svega, naravno. Mislim da se najviše trošimo na dnevnoj bazi. To je ono što zovemo „pomalo”, koje se u trenutku i ne oseti, ali posle nekog vremena imamo utisak da možemo da puknemo. Ima mnogo i nepravdi i lepih situacija u koje svako od nas upadne. Ja sam zagovornik teorije da treba da obraćamo pažnju na sve te svakodnevne male stvari, da pronađemo tzv. dnevnu radost, jer je to kao akumulator. Ako se nahranimo prijatnim osećanjima, lakše ćemo se boriti i protiv svih situacija koje nam ne prijaju, protiv nepravde, tuđih pakosti… „Kuvarica” je miks priča i recepata. Kuhinja i kuvanje su i dalje dosta mistifikovani i vrlo često čujem da žene govore da ne vole da kuvaju ili kažu da ne znaju da kuvaju. Opet, generacije i generacije su govorile kako „čitav dan provode u kuhinji”. Ovi recepti su svi isprobani, svaki se realizuje za oko pola sata i svaki mora da uspe. Uglavnom postoje kuvari i oni se tretiraju kao stručno štivo. Ovo je „Kuvarica”, što je i naziv za ona dekorativna vezena platna koja su stajala iznad šporeta. „Zašto viriš sad u lonac, kad mi nisi dao novac” ili „Kuvarice, manje zbori da ti ručak ne zagori”…
Da li privatno kuvate, pošto mnogi smatraju da ta vrsta kućne radinosti nije za moderne žene?
Kuvam, naravno. Sigurno da i ja nekada naručim nešto iz nekog restorana ili poručim da mi dostave obrok na kuću. Kuvanje je deo mojih dnevnih aktivnosti i nismo svi uvek isto raspoloženi, ali se trudim da mi to bude pre svega igra a samim tim i zadovoljstvo. Svako ko ima dete zna da je domaća supa delotvornija od bilo koje instant varijante.
Potvrdili ste da i jutarnji program može biti veoma slušan i gledan, da može da šalje pozitivnu vibraciju čak i kada su vesti prilično loše. Šta je vaš recept za uspešan dan?
Kako živim, tako i radim. Kako mislim, tako i govorim. Smatram da čovek prvo treba da raščisti sam sa sobom, da sazna šta hoće a šta neće, da nikom ništa ne duguje, a tu pre svega mislim na emotivno-mentalne dugove i ružne misli. Kako legnem, tako i ustanem. Divno je što mogu da kažem sve što mislim. Ali, pre toga, ispitujem, osluškujem i pratim šta su glavni problemi, nedoumice ljudi oko mene. To važi i za one koje ne poznajem. Ako mogu nekom da pomognem da mu lepše počne dan, onda se osećam jako dobro. A tu potvrdu dobijamo svakog dana putem mejla, SMS-a od naših slušalaca. Divno je što možemo da razmenimo energiju i to je ono što mene sto posto ispunjava.
Vaše kolumne u magazinu „Lisa” obaraju sve rekorde čitanosti, jer su iskrene i otvoreno pričaju o svakodnevnim problemima sa kojima se suočava današnja žena, majka jednog tinejdžera. Koliko je potrebno hrabrosti da se otvoreno govori o emotivnim problemima, nasilju u porodici, strahu od gubitka partnera, posla, svakodnevnoj zatrpanosti raznoraznim obavezama?
Mislim da smo iskrenost negde zakopali i sakrili od samih sebe, kao čuvenih 100 evra. Ja sam odlučila da ne krijem ni pare, ni emocije, ni razmišljanja. Nismo svi uvek u pravu i zato je neophodno da potražimo savet, da razmenimo iskustva. Ako bismo se malo više opustili i bili to što jesmo, bilo bi nam mnogo lakše, lakše bismo i probleme rešavali. Svaka žena uveče skine šminku.
Čega se plašite?
Klasika, plašim se ratova, ljudskog zla koje može da bude gore od bilo čega jer se ne vidi odmah, ono se krije i povremeno se samo šokirate kad shvatite da je iza nečijeg osmeha nešto sasvim drugo. Plašim se miša, obično skačem na stolicu i to je jedna refleksna radnja.
Zbog čega se kajete?
Ne kajem se, ali zaista, ni zbog čega.
Šta smatrate najvećim ličnim i profesionalnim uspehom?
Mislim da je moj najveći uspeh što tolike godine radim ono što volim. I radim i dalje i volim i dalje. Svaka faza je imala svoje neke osobenosti, ali poslednjih desetak godina sam nekako uspela da slažem sva ta zadovoljstva kao kore za pitu. Moj sin je dosta porastao, odavno me je prerastao i živi život pravog tinejdžera. Folira me, nešto mulja, probušio uvo, sekira me…ali tako treba. Kad je gusto, prvo dođe kod mene.
Šta planirate da promenite u životu u 2010? Šta biste sebi poželeli 31. u ponoć?
Svaki kraj godine znači i podvlačenje neke imaginarne crte kada se preslišavamo šta smo sami sebi obećali i šta smo od svega toga ispunili. Prostora za neke velike promene nema, jer nam se uglavnom nameću obaveze koje moramo da odradimo i onda uklapamo u sve to i naše lične želje. Ja se trudim da oplemenjujem sebe pre svega. Izmisliću neke nove datume koje ću da obeležavam sa onima koje volim. Ne treba mi neki poseban datum za slavlje, ali je lepo ako on predstavlja i neki događaj kojeg je lepo setiti se. Odlučila sam da ću manje da se nerviram, samo još da pronađem magični recept. Treba u narednoj godini da promenim stan što će biti jedna velika avantura, ali joj se radujem. Pustiću sina da ide sa društvom na more, prvi put bez mene. Napisaću još jednu knjigu sigurno, jer sam je već počela. Ih, ima toliko toga…
Zorica Karanović
[objavljeno: 09/12/2009]
Izvor: Politika
