Izvor: S media, 15.Okt.2009, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moć, nemoć i svemoć
Ova osećanja su samo naizgled međusobno suprotstavljena, iracionalna, i zato bi ih trebalo stalno proveravati u realnosti da bismo bili zadovoljni u sopstvenoj koži
Nesigurni u sebe, hteli bi druge da stave pod kontrolu
Uvek pokažite svom detetu da ga volite. U ogledalu vaših osećanja ono će doživeti sebe kao vredno ljubavi, a taj osećaj će mu dati samopouzdanje, sigurnost i snagu da se nosi sa životnim teškoćama. Roditelji koji nisu kadri da sa „sjajem >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << u očima” vole svoje dete, zasadiće u njemu seme nesigurnosti i nemoći, a ta osećanja, ma koliko izgledalo čudno, uz pomoć mašte izgrađuju „spasonosnu” fantaziju – o svemoći.
S druge strane, voleti dete ne znači razmaziti ga, jer dete koje sve što poželi i dobije, ostaje na razvojnom stupnju na kojem sa zadovoljstvom misli samo o sebi. Zadržava samoljublje i osećaj svemoći i kad odraste, bez uvažavanja drugih. Takve osobe, i kada sve postižu, istovremeno se osećaju manje vrednim i nemoćnim jer ne poseduju stvarne veštine.
Upravo ta rana iskustva stvaraju osećaj moći, nemoći i svemoći, koja su samo naizgled međusobno suprotstavljena. Moć u psihološkom značenju jeste osećanje sopstvene vrednosti i poznavanje svojih mogućnosti, sposobnost vladanja sobom i životnim okolnostima, objašnjava prim. dr sc. med. Vojislav Ćurčić, trening psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva i direktor Bolnice za psihijatriju Kliničko-bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović – Dedinje”. Nemoć se, naprotiv, oseća kao sputanost, nesposobnost i bezvrednost. Remeti nam odnose s drugima, jer bol koji izaziva ublažavamo preteranim isticanjem, napadnošću, agresivnošću. Iz istog manjkavog osećanja mogu se izroditi i zavidljivost, ljubomora, preuveličavanje problema, zadovoljstvo kada je drugi u nevolji.
Kako ovladati sobom
Osećaj moći, nemoći i svemoći je iracionalno osećanje i trebalo bi ga uvek proveriti u realnosti, kako spoljašnjoj, tako i unutrašnjoj. Svemoćni, recimo, imaju osećaj da mogu da učine sve što požele. Prepoznaju se lako, budući da imaju jaku potrebu da druge stave pod kontrolu i da vladaju njima. Žele da im se svi dive, da sve bude po njihovom, smatraju da su uvek u pravu, stalno se porede s drugima i nepopustljivi su. Iako na prvi pogled deluju kao snažne ličnosti, oni su daleko od stvarne moći. Narcistični, sujetni i samoljubivi, u slučaju osujećenja neke namere ili potrebe, najčešće se osećaju nemoćno i krajnje jadno.
Po rečima našeg sagovornika, osećanje svemoći je, zapravo, odbrana od nemoći. Da se ne bi osećali nemoćno, „svemoćni” razvijaju psihološke mehanizme koji im omogućavaju da se osećaju moćno. Primera za to je i među mnogim slavnim ličnostima: Napoleon, koji je patio zbog izuzetno niskog rasta, nastojao je da ratnim pobedama osvoji sjajno osećanje moći i svima ga pokaže.
– Potreba da se savlada osećanje nemoći ispoljavanjem moći izražena je kod adolescenata. Posebno je jaka kod navijača tog uzrasta. Da bi se oslobodili manje vrednosti, sputanosti i nesigurnosti, udružuju se u grupe („Zajedno smo jači”) u kojima dobijaju nedostajuću moć i tada mogu biti vrlo agresivni, surovi, bezobzirni i brutalni – kaže naš sagovornik.
Adolescencija je, inače, razvojni period u kojem je dobro osećanje sopstvenih mogućnosti stečeno u detinjstvu nestabilno ili prelazi u osećanje nemoći. Ono je prolazno i često nerealno. Adolescenti, recimo, čak i kad su izuzetno lepi doživljaju sebe kao ružne. Sazrevanjem i sticanjem identiteta, osećanje sopstvenih vrednosti i mogućnosti usaglašava se sa realnošću, i postaje stabilnije.
Krpice ne gase žeđ
Doktor Ćurčić objašnjava da se osećanje nemoći teško podnosi. Osoba pokušava da ga nekom fantazijom ili nekim događanjima pretvori u osećanje svemoći, na primer, estetskim operacijama, kupovinom markirane garderobe, skupih automobila ili sijaset drugih luksuznih stvarčica. To, međutim, ne pomaže zadugo. Šta god činili, ma koliko toga imali, nemoć se ne da utoliti, nikako da ustupi mesto spokojnom i dobrom osećanju sebe i sopstvenih mogućnosti. Ova ranjivost takođe potiče iz detinjstva, a može se izlečiti ili zalečiti samo nekim ličnim postignućem, stvaralaštvom koje trajnije i stabilnije povećava sopstvenu vrednost.
Osećaj nemoći može biti izazvan i dramatičnim spoljašnjim okolnostima, psihološkim osujećenjem zbog gubitka položaja, ljubavi, zbog neuspeha na poslu. Međutim, ističe dr Vojislav Ćurčić, što smo bazično nesigurniji i nesamostalniji, to nas nemoć lakše i dublje obuzima. Sa njom je teško živeti, jer stvara pesimizam i beznadežnost. Zato se i rađa želja da se nekim spektakularnim potezom brzo vrati osećanje moći. Međutim, takvih zaokreta i rešenja nema. To je samo iluzija, čije neostvarenje pojačava osećaj nemoći. Zato je najbolji put izlaska iz ovih razornih osećanja aktivnost kojom postepeno vraćamo sigurnost, pre svega kroz samopotvrđivanje, lična postignuća, lepa ostvarenja ili negovanje podsticajnih i bliskih odnosa sa drugima.
Vera Bošković
Izvor: Politika
.jpg)
