Izvor: S media, 05.Jan.2010, 14:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjige za pusto ostrvo
ŠTA čitati, a šta ne čitati, pitanje je sad. Od guščijeg pera do lap topa proteže se svemir dobrih knjiga koje bi naslagane jedna na drugu mogle da nas odvedu do Meseca ili planete Malog princa. A za ovu Egziperijevu knjigu mnogi će kao iz topa reći da je knjiga nad knjigama.
Ljude stalno golica želja da iskuju jednu tabelu najboljih knjiga svih vremena, spisak koji će pokazati da ukusi nisu različiti kada je večna vrednost književnog dela u pitanju. Pre nekoliko dana >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << američki magazin „Njusvik“ odvažio se da napravi tu konačnu listu konsultujući sve merodavne biblioteke, novine, škole, elektronsku enciklopediju „Vikipedija“, pa čak i sud Opre Vinfri i njene emisije čudesnog uticaja na ukus Amerikanaca. Pobednik najverovatnije nije sporan ni za koga i na prvo mesto liste od sto najboljih dela ikada, postavljen je „Rat i mir“ Lava Tolstoja, ali silazeći niz tabelu, čitaocu oči bode sva manjkavost ovakvih pokušaja jer nema ni „Malog princa“, niti Dostojevskog ili Čehova(!), a pored toga, u obzir su uzimane samo knjige pisane ili prevođene na engleski.
Ali ova igra uvek opija. Metod nije presudan. Svako ima svoju hrpu knjiga koja se nostalgično bolno utiskuje u lično vreme i osećaj sveta. Na pitanje da na brzinu ispali nekoliko naslova i pisaca za sva vremena, Dušan Kovačević odgovara da upravo piše sećanje na rad u Zvezdara teatru u proteklih 25 godina, tražeći u sećanju šta je ono najbitnije, najvažnije i najlepše u tih četvrt veka.
- Slično pitanje je i za najvažnije knjige. To je kao kad bi vam u ponoć neko prišao i umesto novca tražio sećanje. I šta ćete da mu predate na brzinu? Meni je jedna od najbitnijih knjiga u detinjstvu bela prosvetina knjiga „Epske narodne pesme“. Na tome smo svi odrasli, bar moja generacija, a zatim slede naši klasici koji nisu, bar po mom mišljenju, bili obavezno štivo. Tu su srpski realisti, posebno Laza Lazarević, pošto sam iz Šapca, pa Branko Ćopić kao veliki dečiji pisac, a od stranih naleteo sam na jedno čudo - „Gargantua i Pantagruel“. Ta knjiga ostavila je dubok trag. Kasnije - svi ruski klasici, Čehov i to kao pisac priča. I danas mi je pored kreveta uvek jedna Čehovljeva priča, kada želim da pročitam nešto lepo, nežno i šarmantno. Naravno Andrić, ali njegove opservacije, dnevnici - „Travnička hronika“, a onda „Znakovi pored puta“ kao male filozofske rasprave o čoveku na Balkanu - kaže Kovačević.
Lista Milovana Vitezovića je prava mejnstrim lista i on ističe ono što bi bio najširi konsenzus povodom najvrednijih pisanih dela u istoriji sveta odnosno naše zemlje, knjige koje su označavale proboje: Homerove „Ilijada“ i „Odiseja“, Servantesov „Don Kihot“, Šekspirov „Hamlet“, „Braća Karamazovi“ Dostojevskog, pa Sveti Sava, Njegoš i „Gorski vijenac“, Andrić i „Na Drini ćuprija“ i Domanovićeve satire.
Majstor šarmantne nostalgije Momo Kapor u sekundi nabraja svoju listu najvrednijih na kojoj su: „Mali princ“ na prvom mestu, pa „Veliki Mon“ Alena Furnijea, Ljermontovljev „Junak našeg doba“, Čehovljeve priče i novele i „Biografije velikana“ Štefana Cvajga. Ali duhoviti Kapor na ovu temu ima i svoj dodatak:
- Kada pisce pitaju koju bi knjigu poneli na pusto ostrvo oni obično odgovaraju da je to Dostojevski, Servantesov „Don Kihot“ ili Džojsov „Uliks“. Niko nije rekao da bi poneo priručnik „Kako napraviti čamac od raspoloživih sredstava“. Ja lično poneo bih najveće remek delo svih vremena - Veliki narodni kuvar, knjigu koju bih mogao svakog dana da prelistavam i biram svoj obrok. Zanimljivo, svi recepti o piletini u tom predratnom kuvaru započinju rečenicom: „Zaklati pile, ošuriti ga i očerupati“, a svako jelo započinje sa kašikom masti na kojoj se dugo pirjani sitno iseckani luk sve dok ne postane zlaćano žućkaste boje. Ulje tada još nije ušlo u modu i koristilo se samo za salatu i za jela teških bolesnika. Na kraju se ispostavilo da je margarin štetan i da je još uvek najbolja obična svinjska mast - završava Kapor i ostavlja da svako izvuče svoj zaključak.
Kako mlađi pisci slažu svoje najvažnije knjige? U ključne knjige za Vladimira Kecmanovića spada „Zamak“ Franca Kafke, nedovršeni roman na koji je naišao još kao dete i koji ga je oborio s nogu.
- Tada još nisam znao šta je oneobičavanje, niti sam shvatao da je izvrnuta logika po kojoj se kod Kafke događaji odvijaju zapravo logika košmarnog sna, što je magiju učinilo još jačom. Sledeća je Kišova „Grobnica za Borisa Davidoviča“, sa kojom sam se susreo kao adolescent i uz koju sam naučio da u literaturi način na koji se nešto kaže - ako nije značajniji - svakako nije manje važan od onoga što je rečeno. Moja sledeća velika fascinacija je „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa. Tu knjigu sam iščitavao bezbroj puta, pokušavajući da provalim njenu tajnu. I došao sam do zaključka da njena tajna nije jedna, nego ih ima mnogo. Ovom prilikom bih pomenuo samo jedan kvalitet, koji je sam dovoljan da „Sto godina“ kandiduje za najznačajniji roman 20. veka. Ključna opsesija dvadesetovekovne književnosti, naime, jeste pokušaj da se izbori sa zamkama vremena. I dok su se najznačajniji autori tog perioda sa vremenom rvali, Markes je vreme u jednom potezu pobedio i bacio pod noge. Krunu mog izbora svakako predstavlja „Ep o Gilgamešu“, najstarije i paradoksalno - ili samo prividno paradoksalno - jezički najčistije i najsavršenije delo koje sam pročitao. A kada smo kod jezičke pročišćenosti i stilskog savršenstva, red je da pomenem i delo naše književnosti, kom se, čini mi se, ne pridaje značaj koji zaslužuje - „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića. To je roman u kom nije moguće pronaći jednu jedinu reč viška. U tom smislu je ta knjiga - što, čini mi se, do sada niko nije imao hrabrosti da primeti - bar za nijansu savršenija od „Proklete avlije“ Ive Andrića - smelo tvrdi Kecmanović.
LUDO I PERVERZNO
KNjIŽEVNICA Jelena Lengold kaže da u njene knjige za sva vremena spada „Uteha stranaca“ Ijana Mekjuana.
- To je lud, perverzan, dubok roman o strasti i smrti. Izgleda da su pomalo takve sve knjige koje najviše volim: Nabokovljeva „Lolita“, „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, „Svet po Garpu“ Džona Irvinga, sve priče Čarlsa Bukovskog, Rejmonda Karvera i Selindžera. Ponovo sam pročitala „Utehu“ i to me je podsetilo zašto sam počela da pišem prozu.
BESTSELERI
AKO je za izbor najboljih knjiga svih vremena merodavan broj prodatih primeraka, onda su, prema podacima iz „Vikipedije“, na prva dva mesta, za koplje ispred svih, Biblija sa tiražom između dve i po i šest milijardi primeraka, odnosno Citati Mao Cedunga, poznatiji kao „Mala crvena knjiga“, sa cifrom između 800 miliona i šest i po milijardi primeraka! Treći je Kuran sa procenom da je prodat u tiražu od 800 miliona primeraka. Najprodavanija književna serija je „Hari Poter“ Džoane Roling sa više od 400 miliona prodatih knjiga.
Izvor: Novosti
