Izvor: S media, 12.Dec.2009, 00:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao da me nema
* Nedostatak doživljaja samog sebe je epicentar mnogih emocionalnih problema.
Pričajući o svojim dubokim emocionalnim problemima, na pitanje “Kako se osećaš?” ljudi često odgovaraju: “Kao da me nema”. Znamo koji su osnovni osećaji: radost, ljutnja, tuga, ljubav, strah. Tu su zatim i stid, ljubomora, krivica i tako dalje.
Osećaj kao-da-me-nema nije na toj listi. Nije ni na jednoj listi. Nema ga. A opet, često je tu, ljudi ga izgovaraju, osećaju se upravo >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << tako kako kažu – kao da ih nema. Taj nedostatak doživljaja samog sebe, taj misteriozni osećaj nepostojanja je epicentar mnogih emocionalnih problema.
******
Nedostatak doživljaja samog sebe je epicentar mnogih emocionalnih problema. Dete koje nema roditeljsko ogledalo koje reflektuje njegova osećanja i doživljaje ne dobija dozvolu da bude takvo kakvo jeste, ne priznaje mu se njegovo ultimativno pravo, pravo na postojanje. U odraslom dobu, naviknuti na stanje nema me, možemo razviti različite obrambene mehanizme i životne navike koje to stanje podržavaju i hrane.
*******
* Početak nestajanja
Mnogi roditelji svoju decu odgajaju ne poštujući njihov svet. Osim fizičkog nasilja, tu su i razni oblici psihičkog nasilja koje je toliko uobičajeno da se često smatra normalnim i zdravim vaspitnim merama. Ignorisanje, zanemarivanje ili izazivanje osećaja stida i sličnih dečijih osećaja je klasika. Još gore je kada dete dobija kontradiktorne poruke – da se neko, kao, brine za njega, a zapravo se ne brine. Da mu je stalo, a zapravo mu nije stalo. Roditelj može hraniti dete, voditi ga u vrtić ili u školu, pružiti mu u materijalnom smislu sve, hvaliti se njihovim uspesima. Ali, ako se ne može uživeti u ono što dete progovara svojim izrazom lica i pogledom, to znači da ga ne poznaje. U vremenu u kome živimo, ovo nije nimalo redak slučaj. Postalo je gotovo uobičajeno smatrati lošim roditeljem nekoga ko nije u stanju da detetu obezbedi sve, od odeće, preko časova plesa, pevanja, posebnih škola za učenje jezika i tome slično. Ali nigde ne pronalazimo kao merilo provedeno vreme sa detetom, razumevanje, razgovor, poštovanje. Veoma lako se izgubi kao kriterijum koliko sati roditelj provodi gledajući u ekran svog kompjutera ili telefona, koliko sati se bavi nečim drugim, a koliko provede igrajući se ili razgovarajući sa svojim detetom.
Dete hiljadu puta može čuti volim te, ali ako to čuje od oca koji je stalno odsutan ili od majke koja to izgovara usput, kao frazu ili kao nagradu za odličnu ocenu, taj doživljaj ljubavi ostaje prazan. Iz takvog roditeljskog ponašanja lako se može izvući zaključak da je «uvek nešto drugo važnije od mene» ili da «zaslužujem pažnju samo ako sam dobar», što nisu baš neke podsticajne životne poruke. Dete koje nema roditeljsko ogledalo koje reflektuje njegova osećanja i doživljaje ne dobija dozvolu da bude takvo kakvo jeste, ne priznaje mu se njegovo ultimativno pravo, pravo na postojanje.
* Nesvesne poruke roditelja
Roditelji, uglavnom, nisu ni svesni da šalju ovakve poruke svom detetu. Smatraju da dok je dete “namireno”, dok ima da jede ono što želi, dok je obučeno u modernu i novu odeću i dok je njegovo obrazovanje zadovoljavajućeg nivoa – sve je u redu. Čak i ako ponekad izgovore nešto što ne bi trebalo ili prećute nešto što bi trebalo reći, nije bitno, biće prilike, ima dana… I tako svakodnevica uzima svoj danak u osećanjima deteta. Jasno je zašto roditelji žele da im dete bude dobro, poslušno, da ima dobre ocene, da sve bude u redu. I, mada su te želje sasvim normalne i očekivane, zbog njih ponekad bude zanemareno ono mnogo bitnije. Lako zaboravljamo da su deca ipak deca, da ne mogu biti dobra i mirna stalno i da je učenje iz sopstvenih grešaka vredna životna lekcija. Zahtevom da stalno budu dobri tu lekciju nikada neće naučiti. Takođe, ovakvim zahtevom nesvesno šaljemo poruku detetu da ćemo ga voleti samo ako je dobro. A niko nije stalno i uvek dobar, deca ponajmanje. Nestašluci su nužan deo detinjstva. Određeni stepen slobode je neophodan za normalan razvoj. I, mada nije lako naći granicu i odrediti gde stati i šta ne dozvoliti, lako je voleti svoje dete. Način na koji ćete to pokazati, ipak, zavisi samo od vas.
* Kako to izgleda kad dete odraste
U odraslom dobu, naviknuti na stanje nema me, možemo razviti različite obrambene mehanizme i životne navike koje to stanje podržavaju i hrane. Možemo jurcati okolo pretrpavajući se poslom i obavezama. Možemo graditi površne prijateljske odnose izbegavajući dublje upoznavanje. Možemo se stalno sakrivati, biti nevidljivi ili pak izuzetno opterećeni time što o nama misle drugi. Kada nemamo dovoljno stabilan doživljaj samog sebe, onda imamo snažnu potrebu za potvrdom od drugih. Kada se iznutra osećamo kao-da-nas-nema, onda tražimo da nas ima na pogrešnim mestima: u tuđim pogledima, mišljenjima, pohvalama. Kada je naša slika o sebi toliko zavisna od drugih, osećamo se krhkim i nemoćnim da upravljamo svojim sopstvenim životima.
I tako dospevamo u začarani krug. Roditelji kojima nedostaje osećaj sebe, koji su u potrazi za potvrdom drugih, pronalaziće tu potvrdu u onome što se može pokazati i videti. Biće odgovorni i brižni roditelji koji će svom detetu da obezbede sve. Osim onoga što mu je najpotrebnije. Potvrde da je voljeno i da postoji. Ovakvi roditelji neće to raditi iz loših namera, niti zato što to ne žele. Prosto, neće umeti. Ono što sami ne posedujemo, ono što sami nismo u stanju da pokažemo, osetimo, ono čega nema, a u ovom slučaju to smo mi sami – ne možemo preneti detetu. Nikoga ne možemo naučiti nečemu što ni sami ne znamo. Često je, nažalost, ono što znamo lekcija koju nikako ne bi trebalo da prenesemo, pa ipak, to se dešava svaki dan. Svoje odbrambene mehanizme prenosimo, uglavnom nesvesno, na svoju decu ali i na druge oko sebe.
*******
Ono što sami ne posedujemo, ono što sami nismo u stanju da pokažemo, osetimo, ono čega nema, a u ovom slučaju to smo mi sami – ne možemo preneti detetu
Autor: Jelena Orlandić
Izvor: Danas
