Izvor: S media, 05.Jul.2010, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako svakodnevno sigurno pobeći iz Betonske Džungle i gde se sakriti...
Dok je Zapad itekako usavršio načine za što hitnijim, lakšim i pre svega neophodnim eskapizmom iz šizofrene Betonske Džungle, zarad sebe, svog ličnog spokoja i zdravlja, mi, čini se, kao da više volimo da se guramo, stežemo, toksiniramo i krivimo po kafićima, kafanama, gužvama i bukama, no da u tom neurotičnom gradu(jer grad je danas kao takav - neurotičan), pokušamo da se opustimo, budemo malo sami, sa svojim mislima, sa prirodom... Svejedno...
Čitav zapadni svet >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << koristi svoje travnate površine za trenutke opuštanja i intimnog, svakodnevnog, prekopotrebnog susreta sa prirodom, u cilju što sigurnijeg bega od histerične gradske vreve , na koju smo (morate priznati!) sve nasilnije osuđeni.
Po zapadnoj Evropi i Americi, pauze za ručak danas se, verovali ili ne, pre provode u parku, na travi, no u kafeu ili restoranu. Sa tom pojavom, koju bi kao dnevnu dozu smirenja i što hitnijeg usporavanja kao recept trebalo prepisati savremenom čoveku, susrela sam se u svakom belosvetskom gradu koji sam videla. Bio to Berlin ili Moskva. Japiji u odelima na travi rade na svojim lap-topovima. Oni manje zaposleni se sunčaju, u kupaćim kostimima, u centru grada! Baca se frizbi, čitaju knjige. U park se nose kristalne čaše za vino ili pak papirne za kafu, svejedno. I gotovo uvek - ćebe, gdegod da krenete, deo je vašeg svakodnevnog asesoara.
Ta ingeniozna navika zapadnog sveta potpuno me je osvojila i kada sam, jedva čekajući, poželela da prijateljima zakažem sastanak na ćebencetu u nekom od beogradskih parkova, shvatila sam da to kod nas vala neće moći!
Samo je u Srbiji, kako sam saznala u Gradskom zelenilu, po odluci od 1.06.2001. iz člana 21. o uređenju i održavanju parkova, kretanje van staza, sedenje i ležanje na travnjacima, osim u park šumama – zabranjeno!
Kako je moguće da je ono što čitav svet neguje sve izdašnije kao plemenitu i zdravu naviku savremenog življenja u Srbiji - proskribovano? Da li je samo u pitanju materijalna nemogućnost da se tepih - travnjaci menjaju nekoliko puta godišnje, ili je pak nešto i do nas samih? Da li je reč o našem toliko rđavom shvatanju, kako urbaniteta, tako i prirode, da se prema gradu ponašamo kao da u njemu ne živimo, a priroda nam služi više kao dekor? Za posmatranje...
Kod nas, izgleda, kao što je to sjajno primetio Momo Kapor „parkovi postoje zbog toga da se u njima zabrani gaženje trave“.
Ili mi na travi pak umemo samo da roštiljamo? :)
Volela bih da u Beogradu trava ne postoji samo da se gleda i da se u nju pobode jedna „ZABRANJENO GAZITI TRAVU!“ tabla. Volela bih da beogradska trava postoji da bi se na njoj sedelo, ležalo, čitalo, trčalo, skakalo...
Izvor: S media; autor: Smiljana Popov
.jpg)
