Izvor: B92, 09.Jun.2015, 14:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako deca osećaju
Po čemu se dečja osećanja razlikuju od osećanja odraslih? Kako deca koriste svoje emocije kao važne putokaze kroz život? Knjiga je nastala iz terapeutskog iskustva rada sa decom autora Uda Bera i Gabrijele Frik Ber.
Dečjim osećanjima posvećuje se veoma malo pažnje i često se čuje od odraslih kako su njihova osećanja u detinjstvu bila omalovažavana i koliko su zbog toga patili. Iz terapeutskog rada sa decom autori saznaju da dečje emocije nemaju nikakvu ili imaju samo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nemerljivu reakciju i često razočarano prestaju da uopšte i pokazuju osećanja. Autori su Udo Ber, doktore filozofije i diplomirani pedagog i Gabrijela Frik Ber diplomirani pedagog.
Osećanje pravičnosti
Osećanje pravičnosti kod dece često izaziva ljutnju i razdražljivost. Ono je veoma važno za razvoj deteta. Deca uče šta je pravično i u tome moraju da imaju veliku podršku roditelja. Osećanje pravičnosti kod dece zahteva potvrdu, tako se čuva snaga osećanja pravičnosti. Potvrda ne mora da podrazumeva da se deci povlađuje u svemu što smatraju pravičnim ili u onome na šta se žale da je nepravedno. Potvrda čini da se pravičnost smatra važnom vrlinom. (…) Deci je potreban stav, potrebno im je vrednovanje čak i kada se s njima ne slažemo. Njima su potrebni uzori i podrška da ispolje svoje vrline. (…) Odrasli su često pod velikim pritiskom da budu
pravični. Ali za dete nije odlučujuće to što poklon za svakog od troje braće i sestara košta tačno dvadeset evra. Presudno je da roditelji uvažavaju svoje dete, da ga ozbiljno shvataju. Za dete je pravično to kada se vodi računa o njegovim željama, potrebama i naporima. Stepen osećanja pravičnosti dete ne meri po broju poklona ili nagrada već po odmerenom "pravičnom“ kvalitetu, pravičnom uvažavanju njihove ličnosti, napora, postignuća, karaktera.
Tuga
Tuga je osećanje ostavljenosti. "Tužna sam jer je tata otišao.“ "Tužna sam jer se moja prijateljica odselila.“ "Tužna sam jer nisam više u starom odeljenju.“ "Tužna sam jer me Stefan danas nije pogledao.“ Deca prolaze kroz mnoge situacije u kojima moraju da budu ostavljena. Tuga je osećanje koje prati proces ostavljenosti. Deca moraju da prihvate tugu i bol, moraju sa drugima da podele ostavljenost i sva propratna osećanja. I moraju da govore o onome što je bilo, što jeste i što će biti, da odagnaju bol sa duše. Da bi se deca izborila s osećanjem tuge i ostavljenosti, potrebno je vreme. Tuga retko pripada dečjim osećanjima, koja jesu ili moraju da budu razumna. (…) Mnogi roditelji pokušavaju da sačuvaju decu od bola i razdvajanja – ali ne uspevaju. Oni skrivaju tugu da ne bi opterećivali decu. Deca ipak primećuju ovu zamaskiranu, skrivenu i potisnutu tugu, bol koji ne sme da bude vidljiv. Ona su u stanju da tuguju isto onako kao i odrasli, jer osećaju bol i tugu i ispod fasade bezosećajnosti i izreke kao što je "život teče dalje“. Ko želi da na takav način poštedi decu bola, taj poručuje da su suze pogrešne a iskazivanje bola loše, da se tuga ne sme pokazati nego se mora potiskivati. Dakle, roditelji i vaspitači su uzor kako se izboriti s tugom. (…) U tom periodu deca su ponekad mirna, nekad veoma razdražljiva, često tvrdoglava, agresivna ili zauzimaju odbrambeni stav. Uzrok ovakvog ponašanja je tuga i detetov pokušaj da se izbori s osećanjem ostavljenosti. Neka deca se često brzo rasplaču, za razliku od druge dece koja su takvo osećanje tuge, možda, već izgubila. Ona su osetljiva i osećajna, a, nažalost, često su postiđena i obeležena kao preosetljiva i plačljiva. Tužnoj deci je potrebna uteha. Najbolja uteha je da prosto budemo tu i podelimo tugu, da pričamo sa decom o onome što su izgubila, kako bi ona u srcu i duši ponovo našla mesto za nova iskustva.
Knjiga "Kako deca osećaju“ sa razumevanjem ukazuje na to kako deca osećaju i po čemu se dečja osećanja razlikuju od osećanja odraslih, pokazujući kako deca koriste svoje emocije kao važne putokaze kroz život. Autori su uzeli u obzir dvadeset šest najvažnijih osećanja u dečjem životu. To su, na primer, ljubav, krivica, stid, usamljenost ljutnja, bes, gnev, inat, zavist, ljubomora, strah. Takođe iznose savete odraslima kako da se ophode prema ispoljenim dečjim osećanjima.
Stid
Reč "stid“ opisuje, u stvari, dva osećanja koja na zbunjujući način liče ili se, u najmanju ruku, slično doživljavaju, ali imaju veoma različito dejstvo: prirodni stid i postiđenost. (…) U procesu sazrevanja kod većine dece stid oscilira, povećava se i smanjuje, i skoro kod svih dostiže vrhunac u pubertetu. Tada se intimnost iznova razvija. (…) Potražiti od komšinice šećer, to može, kao i očev kompliment, da izazove stid. Svakom pogledu, gestu, postupku preti stid. Roditelji i drugi vaspitači moraju to da znaju, da budu oprezni i svesni da se ne mogu nositi sa svim slučajevima stida. I moraju znati da se, kada deca oklevaju ili odbijaju da nešto urade, iza toga skoro uvek krije stid. Prirodni stid je, kao sva osećanja, koristan za razvoj deteta. Međutim, postiđenost je nešto sasvim drugo. Ona povređuje i razboleva. Postiđenost razgolićuje, prodire u intimni prostor, izvlači tajne i navodne nesavršenosti na svetlost dana, ne poštuje granice. (…) Postiđenost se teško može razlikovati od prirodnog stida, tako da ih i deca i odrasli često mešaju. Prirodni stid i postiđenost mogu da se manifestuju na sličan način, ali posledice su potpuno različite. Postiđenost ostavlja gorak ukus. Ako se ponavlja ili je duboko ukorenjena, postiđenost potresa decu iz temelja i dovodi do toga da se prirodni stid, kao čuvar intimnog prostora, izgubi. Tada neka deca postaju besramna. Druga grade oko sebe zid, povlače se i zatvaraju. Nadaju se da će iza svojih zidova biti nepovrediva i, pre svega, nepostiđena. Kada se stidimo, mi na taj način branimo intimni prostor. Deca koja su zbog postiđenosti povučena i zatvorena u sebe moraju, uz terapeutsku pomoć, da prođu kroz proces spoznaje, u kojem će izgraditi i učvrstiti poverenje u samog sebe i u druge.
Interesovanje i radoznalost
Koliko je interesovanje važno primećujemo tek kada ono nestane. Interesovanje ne smemo da potcenjujemo. To je osećanje kojim se ljudi posvećuju onome što ih zanima. Ono stvara usmerenost ka jednoj osobi, aktivnosti ili predmetu. To može da bude jahanje, hokej na ledu, sakupljanje barbika ili predavanje iz istorije. Interesovanje podrazumeva posvećenost predmetu interesovanja, ka tome usmeravamo pažnju, razvijamo određene aktivnosti. To je osećanje u čijoj osnovi leže motivacija i delovanje. Ako to osećanje nestane, motivacija se smanjuje, a s njom i sposobnost da budemo aktivni. Zato nestajanjem interesovanja nastaje depresija. Sporedno je da li je dete zainteresovano samo za ovo ili za ono – važno je da je zainteresovano i da sme da ima interesovanje. Deca otkrivaju svet i usmeravaju svoju pažnju čas u jednom čas u drugom pravcu. Njihovo interesovanje je deo traženja, put otkrivanja. Iluzorno je očekivati istrajnost, jasnost, razumljivost, a zahtevati ovako nešto štetno je za decu. (…) Radoznalost je povećano interesovanje koje pomaže deci da otkrivaju svet. To najpre počinje puzanjem i dodirivanjem u takozvanoj fazi istraživanja, u kojoj mališani prolaze put otkrivanja. Ako su odrasli zaboravili kako je to biti radoznao, to mogu ponovo da nauče od dece.
