Izvor: MrsFoxy.com, 06.Jun.2018, 01:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada ti život lupi šamar, a ti mu okreni guzicu :D
Više puta sam u svojoj glavi počinjala ovaj tekst, ali nikako da ga napišem. Posle duge pauze osećam se kao šiparica na prvom dejtu. Pa da počnem....
Temperatura je kriva za sve...
Da me večeras nije zveknula, možda ni ovog teksta ne bi bilo. Ljudi moji, nemate pojma koliko je zapravo teško napisati ovaj tekst. Ne želim da zvučim kao da kukam, još manje kao da se pravdam, a tek nikako kao novopečeni >> Pročitaj celu vest na sajtu MrsFoxy.com << mesija.
Kako početi? Gde stati? Ajmo, taksativno.
Gde sam?
Najčešće postavljano pitanje u poslednjih godinu i po dana. Nisam ni sama verovala, ali sam veoma brzo naučila, da kao neko ko je ostavio pisani trag na internetu, imam neku vrstu odgovornosti prema ljudima koji godinama čitaju moj blog. Zato ću se prvo ovako javno izviniti svima na čiji mail, poruku, direct, komentar, nisam odgovorila. Nisam mogla u datom momentu, oprostite. Namerno sam napisala "odgovornosti", a ne "popularnosti", pošto sebe ne smatram popularnom, a da sam ostavila trag, shvatila sam tek kada sam otišla.
U avgustu 2014. počele su moje temperature. Imala sam 37,5 baš svaki dan, skoro ceo dan. Nakon dve godine upornih pretraga, upornih sa moje strane, konačno su/sam pronašla uzrok. Mislim pravi uzrok, pošto vam doktori kada ne znaju šta je odmah prilepe ono čuveno "na nervnoj bazi", čisto da se ograde, pošto su mentalne bolesti najteže dokazive. Elem, uzrok je bio koksaki virus koji sam ja preležala kao beba sa svega 40 dana starosti, davne '84. godine. Kada jednom peležite koksaki, virus zauvek ostaje u vašoj krvi, ne možete da zarazite druge, ali titar virusa može da skoči i vam napravi dar-mar u organizmu. Meni se upravo to desilo... nakon 30 godina mirovanja... ali nisam ni prva, ni poslednja osoba na svetu. Nisam luda, dobro je! :D
"Tamo gde i car ide peške..."
Negde krajem 2016. činilo se da su temperature rešile da me ostave na miru (pošto leka za povišen titar koksakija nema, osim mirovanja, vitamina itd...). Konačno, pomislih, gotovo je, imaću malo mira. I imala sam do početka aprila 2017-te. Ne znam o čemu da pišem prvo, pošto su se stvari paralelno dešavale. Rešimo moj ginekolog i ja, da napravim pauzu sa pilulama, kako bih mogla da uradim hormonski status da proverimo da li sam u klimaksu (ko nije ispratio temu klik). I taman, kada sam se spremila da se kandidujem za počasnu titulu najbolje ribe PUPS-a, propadoše mi svi planovi - nisam u klimaksu. Zato sam fasovala ukupno 3 ciste 5x5cm na onoj mojoj jadnoj 1/3 jajnika, kao i vodu u jajovodu iliti hidrosalpings, poznatiji kao kobasičasta izraslina. Šokiran, ginekolog me šalje na magnet, tamo potvrđujemo rečeno. Duboko u sebi sam osetila da novih ginekoloških operacija neće biti, barem ne u skorije vreme. Krećem sa udarnom hormonskom terapijom, od koje sam dobila jezive akne (prošle su), ciste nestaju, ostaje mi voda u jajovodu, vraćam se na pilule i što se mene tiče, život ide dalje. Nije mi ovo ni prva, ni poslednja epizoda serijala "ciste rastu kao pečurke bez pilule" u životu, navikla sam se valjda.
Paralelno, tog aprila ja dobijam jezive bolove u stomaku, dijareje ili ti narodski prolive, ali jezive. Opet pretrage, idemo sistematski i polako, samo se meni žuri, doktorima ne. Pošto po novom zakonu samo mrtav možeš da zakažeš kod specijaliste, koji makar malo ima veze sa mozgom, ja krećem privatno. Džepovi mi se prazne istom brzinom kojom i "sadržaj mojih creva", da budem politički korektna :D Poenta za one koji nisu u toku, priterani smo tiho, nečujno da idemo privatno, iako uredno plaćamo zdravstveno osiguranje državi. Nije to stvar taštine, ako ćemo o tome, pa nema neke velike razlike osim što vam kažu dobar dan - sada se i privatno čeka! Ko mi je kriv kada živim u Srbiji, a nemam "vezu".
Da nastavim priču - prvo sam bila na gluten free dijeti tri meseca, pa sam izbacila mleko, pa sam vrtela sve moguće probiotike, ranisane, klometole itd, i itd. Stanje je išlo od groznog ka groznijem i nazad. Ispitaše mi sve šupljine na kraju, gastroskopija i kolonoskopija, nije mi ništa! Hvala Bogu! Dijagnoza - iritabilni kolon.
Stanje ide na gore, više ne mogu ništa da pojedem, a da u roku od pola sata ne trćim u toalet. Postala sam kao protočni bojler. U Rovinju, da u Rovinju na onim slikama gde se divno smejem, doživljavam vrhunac muke, ili sam ja barem tada mislila da je tako. Šta vam uradi ovaj digitlno/marketinško/medijski svet, postanete kao Ceca, naučite da najbolje izgledate kada se najgore osećate. Najgore od svega, to počinjete da radite potpuno nesvesno... ali to je sasvim druga tema.
Odem ja ponovo kod doktora, te nakon istorijske debate sa njim, a prilikom koje sam sa sobom povela pojačanje u vidu mame i muža, dobijam ja crevni antibiotik. Muke prestaju, ali na kratko, jedva sirotih mesec dana. Dijagnoza iritabilni kolon, sve mi je od stresa, na nervnoj bazi, ali mozda je bakterijska kolonizacija tankog creva, ali mi u našoj banana državi nemamo testove za to. I zaista, testove nemamo ni privatno, čak ni one najprostije, izdisajne. Bilo bi lepo da se neko seti da kupi iste, zaradice provereno, ali će i spasiti po koju dušu.
I dolazi oktobar, mesec u kome ja zaista krećem da pucam. Ne čudim se puno, nakon svega što sam proživela u ove 33 godine, nije ni čudo. Užasna nervoza, nemir, znojenje, strahovi, nemir pa u krug. Anksioznost tj. generalizovani anksiozni poremećaj. Svi smo mi u nekom periodu života anksiozni, neki to nazivaju tremom, kod nekih je izraženija tokom života, kod nekih ne, ali nije ni približno pravoj anksioznosti (pravoj u smislu da ne možete sami da se izborite sa istom). Relativno skoro anksioznost je izašla iz plakara u medijskom svetu, ali je stigma i dalje prevelika. Reći ću vam samo jedno - ja "ludake" u redu kod neuropsihijatra videla nisam, videla sam ljude sa problemom, ludaci šetaju ulicama! Zaista, da zastanemo na sekund, ljudi koji potraže pomoć svesni su da imaju problem, leče ga, kontrolišu i kao takvi nisu "opasni" po društvo. Žalosno je što nam je narod toliko primitivan, da je uvek prvi u redu da zalepi etiketu. Mada, ja sam poseban tip "ludaka", meni je žigosanje ovog tipa prijalo. Toliko puta su me doktori proglašavali ludom na pravdi Boga, da mi je dijagnoza GAP-a (generalizovani anksiozni poremećaj), došla kao olakšanje. Dobra vest, anksioznost se leči i kontroliše veoma lako. Samo, nijedan lek neće učiniti čudo ukoliko vi ne radite na sebi. Pošto sam imala puno slobodnog vremena tj. vremena u kome je bilo neophodno po svaku cenu skrenuti sebi misli sa problema, intenzivno sam radila na sebi. Antianksiotik, lek za anksioznost, samo mi je dodatno pomogao.
Kraj 2017-te, početak 2018-te
Ironija života, psihički nikada pribranija i bolje, ali sam od toaleta napravila svoju ordinaciju. Zgadila mi se i pomisao na hranu, pošto sam sve moguće varijante "jedi ovo, jedi ono, ovo ne jedi, ono ne jedi" tokom protekle godine isprobala, a uredno sam se od lekova i ugojila. Sve vreme sam imala bolove, ali mislim da do tada nisam znala šta su bolovi u životu. Ti bolovi koje sam ja preživela do februara ove godine, ne mogu da se porede ni sa bolovima posle operacije, a ja sam operacija u životu imala 7, ne računajući ušivanje ruke i punktiranje cisti na živo. Ali, kada si "lud" - ko te šiša. U međuvremenu je dijagnoza iritabilnog kolona "otpala", pošto super reagujem na crevne antibiotike, a i imam i genijalnog neuropsihijatra - dobila sam lek za anksioznost koji zapravo leči i iritabilni kolon. Lek je novije generacije, spada u grupu lekova koji prosto rečeno leče nerve, a lečenje anksioznosti je samo jedna od karakteristika leka. Nadam se da razumete da ne smem javno napisati ime leka, a ne mogu vam ni putem pp-a reći, na žalost. Googlajte na temu lek za iritabilni kolon, anksioznost, ima tekst iz novina na srpskom, toliko mogu javno da pomognem.
U Ugentni centar išla nisam, samo bih izgubila vreme i živce, pošto sam bila svesna da nisam životno ugrožena. Kako su ažurni, ispratili bi me samo kao i lane, jednom kada sam otišla. Iskreno, čekala sam da se onesvestim od bolova koji ni na brufen ne prestaju, pošto bih onda bila hitna. Na moju žalost, to se nije desilo.
I opet kod lekara, opet ista, uzaludna priča, nekako se "dogovorimo" da ja radim magnet, pošto magnet celog stomaka nikada nisam radila, a mnogo je operacija bilo. Negde u svojoj podsvesti, kao medicinska sestra, znam šta može biti, ali odbijam da poverujem. Umesto klasičnog magneta, ja sama sebe šaljem na mrcp, to vam je magnet abdomena, ali sa snimanjem pankreasnih i žučnih kanala-puteva. Ispostavlja se da imam urođenu anomaliju pankreasa, što može i ne mora davati moje simptome. Tata mi je preminuo od karcinoma pankreasa pre 2,5 godine, tako da mi je trebalo poprilično vremena da se opasuljim nakon magneta. Počinjem da pijem enzime pankresa i bolovi nestaju, život se čini divnim, zar ne?! Čar normalnog života traje neka dva meseca i dolazimo do aprila, ali aprila 2018-te. A da li sam vam rekla da je neuropsihijatrisjka terapija u međuvremenu prozvana potencijalnim krivcem za sve? Lekari nikako da se usaglase, više mi nikako nisu jasni. Ne valjda kada si "lud", a nije dobro nije dobro ni kada ideš kod "doktora za ludake", to "ludilo" da lečiš. A to što čovek poludi u međuvremenu dok ga šalju i šetaju od nemila do nedraga, nema veze. Da rezimiram - lud si obrni, okreni.
I evo me, vratila sam se u svoju "oridnaciju", doduše, naučila sam šta smem, a šta nikako ne smem da jedem pa frka nije tolika. Kada negde idem, ne jedem ili jedem po malo, sigurnu hranu, tek da zavaram glad. Bolovi su se iz stomaka preselili u leđa, ali su podnošljivi. Ono što me žestoko nervira je temperatura. Vratila se stara veštica, sunce joj njeno. Toliko "gorim" trenutno, da sam i tekst napisala! A za dalje, dosta mi je svega, dane delim na dobre i loše. Dobre dobro iskoristim, loše preguram i to je to.
Rezime za sve one koji su...
Za sve one koji su odvojili svoje vreme da pročitaju šta je samnom...
Nakon svega što sam prošla, mogu reći da sam postala za nijansu bolji čovek. Kada ste na muci imate dva puta: da utonete u istu, proklinjete život, sudbinu, Boga, ili da uzmete sve što vam život pruža, nasmešite se i kažete iskreno hvala. Stvar je jako jednostavna. Ja sam izabrala ovaj drugi put. Svojim telom ne mogu da gospodarim, ali svojim umom mogu i te kako. Promenila sam se za 180 stepeni, od osobe koja veoma često na život gleda negativno, postala sam osoba koja vidi pozitivno u svemu. I to se desilo pre leka, da napomenem. Lek vam otera teskobu i strahove, sve ostalo je na vama. Kada sam skontala u jednom momentu sredinom prošle godine, da me savršeno baš briga šta drugi misle o meni, prvo sam pomislila da sam bolesna! Ozbiljna sam. Onda je to stanje potrajalo i ja sam shvatila da je promena u meni trajna. Za tu promenu mogu da zahvalim svim onim ljudima koji mi ne veruju kada pričam šta sam sve prošla, uključujući i doktore kojima pokažem sve od ranije na papiru crno na belo, sve one koji su mi rekli da izmišljam, da tražim izgovor za lenjost, za nerad, da sam lažov, hohštapler, da tražim pažnju, sažaljenje, da je prosto nemoguće da se jednoj osobi sve to dešava...
Izgubila sam potrebu da se pravdam, da objašnjavam, da isterujem pravdu. Ma kako možda sumanuto zvučalo, srećna sam!
*izvor fotografije: internet
Kiss,
Mrs Foxy
.jpg)
