Izvor: S media, 27.Okt.2009, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija: Ivan Grozni nije umro od otrova, već od sifilisa
U narodu su kolale glasine da su Ivana Groznog otrovali njegovi „najbliži ljudi“ – Beljski i Godunov. Međutim, savremeni eksperti su zaključili: Ivan Grozni nije bio otrovan, umro je od hroničnog sifilisa, koji je praćen živinom intoksacijom
Malo je ko proučavao život ovog vladara sa medicinskog aspekta. A fizičko i psihično stanje prvih ličnosti države katkad objašnjava i uzroke političkih potresa.
Činjenice i glasine
Osamnaestog >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << marta 1584. godine Ivan Grozni je naredio da mu se donese i pročita zaveštanje, potom se oko tri sata preznojavao u sauni koju je poslednjih godina života posećivao svakodnevno radi opuštanja. Kasnije je, želeći da odigra partiju šaha sa bojarom Beljskim, sam počeo da postavlja figure, a onda je odjednom pao unazad stežući u šaci šahovskog kralja. Nekoliko minuta kasnije bio je mrtav.
U narodu su kolale glasine da su cara otrovali njegovi „bliski ljudi“ Beljski i Godunov. Na presto je došao sin Ivana Groznog, nesposoban da obavlja carske poslove, pa je tu ulogu u njegovo ime preuzeo Godunov. Sedam godina kasnije, 15. maja 1591. u gradu Ugljiču poginuo je carević Dmitrij, sin Ivana Groznog iz šestog braka, i sa njegovom smrću prestala je dinastija Rjurikoviča.
Oružje intriganata na dvoru
I u Rusiji i u Evropi toga vremena otrov je bio najpopularnije oružje u rešavanju intriga na dvoru. Ivan Grozni, koji je otrovao popriličan broj bojara, i sam se plašio da će doživeti istu sudbinu. Prema nekim podacima, on je svakodnevno uzimao arsenik, otrov bez ukusa, mirisa i boje, koji se dobro rastvara u tečnostima: Grozni je znao da se na arsenik brzo navikava i da male doze tog otrova prestaju da deluju.
U takvim situacijama obično se savetuje sa ličnim lekarom. U Rusiji je u to vreme bilo malo doktora, a ono što ih je i bilo – bili su stranci. Nekada je kod Groznog službovao Jelisej Bomelj (Bomelius), rodom iz Vestfalije, koji je medicinu izučio na Kembridžu. U Moskvu je došao 1570. godine i već nakon godinu dana postao dvorski lekar i astrolog vladara. Bomelius ne samo da je lečio porodicu Ivana IV i najbliže bojare već je vešto vladao tajnama otrova. Ali 1579. godine lekar je optužen za zaveru, pa je kažnjen.
Naslednost ili sredina?
Rođen u drugom braku velikog knjaza Vasilija i Jelene Glinske, Ivan je rano izgubio oca, a 1538. godine, kada je mališan imao samo osam godina, umrla mu je i majka. I nju su, kako se pretpostavlja, otrovali. Posle smrti Glinske carski dvor postaje mesto borbe za vlast među bojarima: prema maloletnom vladaru oni se odnose sa prezrenjem, od njega udaljavaju bliske mu ljude. I u takvoj atmosferi je sazrevao dečak kao preka, podozriva, nervozna i veoma okrutna ličnost.
A možda je Ivan jednostavno bio psihički bolestan čovek? Na kraju 19. veka psihijatar P. I. Kovaljevski je tvrdio da je car bio sklon neurasteniji, patio od paranoje sa manijom gonjenja i urođene maloumnosti. Nesumnjivo da je u ličnosti Ivana bilo podosta patoloških crta – razdražljivosti, netrpeljivosti, surovosti, skoro opsednutosti idejom o ubistvu. Samo u jednom popisu u Kirilo-Belozerskom manastiru upisano je 3.470 njegovih žrtava. Mnogi istraživači tvrde da je po surovosti Grozni prevazišao čak Nerona i Kaligulu, da se 1570. godine našao na ivici ludila, a tada su kolale glasine da je Bog udelio caru neizlečivu bolest: „Bolest neizlečivu njemu satvori“.
Međutim, svi psihijatrijski zaključci i mišljenja istoričara svode se na kategoriju nedokazanih pretpostavki. Šta se, zapravo, zna o stanju carevog zdravlja?
Iz istorije bolesti
Dečak Ivan sa 13 godina izgledao je kao pravi muškarac. Po tvrđenju Frojda, rana seksualna zrelost kasnije otežava mogućnost kontrole nad seksualnim porivima koji dolaze iz viših nervnih centara i povećava nametljivi karakter tih poriva. Sa 17 godina Ivan se oženio Anastasijom Zaharinom-Koškinom, i taj brak je bio srećan. Ali kroz 13 godina Anastasija je umrla i Ivan, koji je po svedočenju očevidaca bio zdrav i u dobroj fizičkoj kondiciji, teško oboleva. Tada počinje njegova čudna vezanost za maloumnike od kojih je čak pozajmio mnoge odlike u sopstvenom ponašanju.
Ekshumacija
Godine 1963. komisija u sastavu od sudskih lekara je u Arhangelskoj sabornoj crkvi Moskovskog Kremlja otvorila četiri grobnice: Ivana IV, njegovih sinova Fjodora i Ivana, kao i vojnog načelnika, knjaza M. Skopina-Šujskog.
Istraživanja ostataka kostiju omogućila su da se odredi visina cara – otprilike 179-182 centimetra (za XVI vek Ivan je bio veoma visok), a poznati antropolog M. Gerasimov je prvi rekonstruisao autentični lik Groznog.
Razume se, posle četiri veka krajnje je složeno odrediti da li je car bio otrovan – mnogi otrovi mogu nestati ili se promeniti. Zato se sudsko-hemijska ekspertiza odnosila samo na određene grupe jedinjenja, takozvane metalne otrove. Pošto su neka jedinjenja, pored ostalog živa, široko rasprostranjena u prirodi, za kontrolu su uzete pojedine tkanine odeće i strugotine sa zidova grobnica.
Strugotine su sadržale neznatnu količinu cinka, bakra, srebra, olova, a u odeći Groznog pronađeni su samo elementi koji su svojstveni pamučnim tkaninama. Ali u ostacima cara i njegovog starijeg sina Ivana otkriveno je skoro pet puta više žive, nego u ostacima Fjodora i Skopina-Šujskog! I dokazano je da je živa dospela u njihov organizam za života. Je li u pitanju trovanje? Ako jeste, otkud kod sina živa kada se zna da je on umro od izliva krvi u mozak?
Prekomorska bolest
Preparati žive počeli su se primenjivati u Rusiji od kraja XV veka i isključivo za lečenje sifilisa. U XV i XVI veku u Evropi je „francuska bolest“ dostigla stadijum epidemije i ubrzo prodrla na rusku zemlju, o čemu svedoče letopisi. U „Domostroju“ i narodnim lekarima XVI veka među drugim bolestima pominje se sifilis i načini pripremanja nekih živinih krema za lečenje „veneričnih bolesti“. Da li je Ivan IV mogao oboleti od sifilisa? Letopisi navode da se posle smrti Anastasije „car hvalisao da je obeščastio hiljadu nevinih devojaka i da je na hiljade svoje dece on lišio života“, a pastor Oderborn je tvrdio da su otac i stariji sin menjali ljubavnice i ljubavnike. Na jeziku medicine Grozni je spadao u „rizičnu grupu“. Ali, da li je car patio od bolesti koja razara telo i dušu?
Po pravilu, sifilis se razvija u talasima: aktivno ispoljavanje bolesti smenjuje se sa prikrivenim periodima, ali sa napredovanjem bolesti pojavljuju se sifilistički gnojni čirevi nepodnošljivog smrada, a očevici pišu da je početkom 1584. godine telo cara bilo naduveno i smrdljivo.
Kao hronična infekcija sifilis dovodi do dubokog narušavanja razmene materija, do bolova u kolenima i zglobovima... I zaista, sudeći po ostacima, poslednjih godina Ivan IV se silno ugojio – do 85-90 kilograma. Eksperti su obratili pažnju na velike naslage soli na kičmi – osteofite, koji pričinjavaju paklene bolove prilikom i najmanjeg pokreta. Savremenici su pisali da je car pred smrt izgledao kao oronuli starac, nosili su ga u fotelji. Osetofiti se razvijaju kako u rezultatu mehaničkih povreda – trauma, tako i infekcijskih bolesti – osteomielita, to jest sifilisa. Cara je mučio neizostavni pratilac sifilisa – ciroza jetre, praćena akumuliranjem tečnosti u trbušnoj duplji (poznato je da je carevo telo bilo „jako naduveno“).
Sifilis su u to vreme lečili pomoću žive i živinog sublimata – „tečnog srebra“. Takvo lečenje dovodi do hroničnog trovanja – merkurializma. Prilikom merkurializma patološkim promenama uglavnom se podvrgava nervni sistem, evidentira se psihološko uzbuđenje, zabrinutost, plašljivost, sumnjičavost.
Naravno, car je duboko patio. N. M. Karamzin je pisao: „Danas se on tako promenio da ga je bilo teško prepoznati: na licu mu se očitavala mračna surovost, sve crte su se izobličile, pogled ugasnuo, na glavi i u bradi skoro da nije ostala nijedna dlaka.“ Opadanje kose jedan je od karakterističnih znakova merkurializma.
Prilikom predoziranja žive beleže se napadi epilepsije, haotično psihološko uzbuđenje. Takve napade, po rečima očevidaca, imao je i Grozni, a u vreme tih napada car je padao u „nekakvo bezumlje“, na usnama mu se pojavljivala pena ili je tek tako počeo da iskaljuje bes „na svakog na koga naiđe“. Moguće je da je voljenog sina Ivana on i udario štapom upravo za vreme eksplozije „živinog gneva“, a kasnije, spoznavši šta je učinio, „cele noći jecao zbog tuge“. Naslednik je umro jedanaestog dana. To je dotuklo Groznog.
Savremeni eksperti su zaključili: Ivan Grozni nije bio otrovan, umro je od hroničnog sifilisa, koji je praćen živinom intoksacijom.
Izvor: Argumenti i fakti
Prevod Rajko DOSKOVIĆ
Izvor: NoviStandard
