Izvor: S media, 20.Avg.2010, 14:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igra moći
Hana Arent, u Esejima o politici, kaže: „Moć, vlast, snaga, sila, nasilje, prisilna su sredstva kojima čovek vlada prirodom, čovekom, društvom. Smatraju se sinonimima zato što imaju istu funkciju.“ Moć fascinira, bez obzira na to da li se radi o moći u svakodnevnom životu, ili moći kao kategoriji društvene analize. Ona predstavlja ključni koncept društvenih nauka. Za psihologe, moć je izuzetno važna dimenzija međuljudskih odnosa i interpersonalnog ponašanja. Bez sumnje, naša >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << fascinacija moći proizilazi upravo iz ambivalencije koju imamo prema njoj; za neke ona predstavlja „hranu“, dok je drugi smatraju „bolesnim apetitom“.
Igra moći
*****
Tokom istorije imali smo prilike da vidimo kako harizmatične vođe mogu da inspirišu, mobilišu i promene društvo, ali postoji i veliki broj primera lidera čija je moć donela brutalnost, represiju i genocid. Stoga je jasno da moć ima dva lica: stvaralačko i rušilačko.
*****
Izvori moći
Da bi neka osoba imala moć, neophodno je ili da raspolaže određenim sredstvima uticaja ili da poseduje neka lična svojstva koja tu moć osiguravaju. Ta sredstva uticaja, ili kako ih još često nazivamo izvori moći, mogu da budu različiti. Kao sredstvo možemo da koristimo znanje, mogućnost da nagrađujemo ili kažnjavamo, socijalnu ulogu, osobine ličnosti itd. Osim posedovanja izvora koji omogućavaju potencijalni uticaj, od važnosti su i karakteristike osobe nad kojom se ostvaruje uticaj, odnosno neke odlike situacije u kojoj se ta osoba nalazi. Takođe, važan aspekt predstavlja i motiv za prihvatanje nečijeg uticaja.
U literaturi se najčešće spominje šest vrsta moći koje su kategorisane u zavisnosti od sredstava, pa se govori o moći nagrade, moći prisile, stručnjačkoj moći, informacionoj, legitimnoj i referentnoj moći.
Moć nagrađivanja bazira se na mogućnosti jedne osobe da osigura korist ili zadovoljstvo za drugu osobu, pri čemu je važno da ova druga osoba ima svest o tome da ova prva može to da joj obezbedi. Ovom vrstom moći raspolažu nastavnici koji su u poziciji da daju višu ili nižu ocenu ili menadžeri koji mogu da predlože viši dohodak za radnika. Efikasno sredstvo nagrađivanja može da bude i odobravanje nečijih postupaka ili stavova; ljudi imaju izraženu potrebu da budu prihvaćeni od strane drugih, pa izražavanje slaganja i odobravanja može umnogome da doprinese usvajanju nekih trajnijih načina ponašanja.
Moć prisile se zasniva na proceni jedne osobe da će je druga kazniti ako se ne pokori njenim zahtevima. Bazira se na mogućnosti druge osobe da kazni, odnosno da nanese neprijatnost ili štetu. Ova vrsta moći je korišćena kao izuzetno efikasno sredstvo vladavine u autoritarnim društvima. Ona izaziva osećaj ugroženosti i straha, razvija osećaj zavisnosti od osobe koja ima moć, smanjuje osećaj kompetentnosti i koči inicijativu. Važno je napomenuti da se primenom moći prisile u većoj meri kontroliše spoljnje ponašanje nego unutrašnji motivi, vrednosti, uverenja ili stavovi. Dok korišćenje moći nagrađivanja doprinosi razvoju ličnosti, dotle često ili trajno korišćenje moći prisile, sasvim suprotno, ima štetne posledice po razvoj.
Referentna moć bazira se na pozitivnom odnosu osobe prema nekoj drugoj osobi ili prema određenom ponašanju neke druge osobe. Važno je istaći da osoba koja ima mogućnost uticaja nema svesnu težnju da ostvari kontrolu nad bilo kim, ona jednostavno svoj uticaj ostvaruje zahvaljujući naklonosti koju drugi gaje prema njoj. Primer dejstva ove vrste moći imamo u ponašanju deteta koje, identifikujući se sa roditeljima koje voli, oponaša neka njihova ponašanja, ili se trudi da se ponaša onako kako smatra da bi roditelji želeli. Referentnu moć mogu da imaju i bračni partner, profesor koga cenimo, omiljeni menadžer ili omiljeni politički vođa.
Osim opisanog pozitivnog referentnog uticaja, može da postoji i negativan referentni uticaj; kada neku osobu ocenjujemo kao suviše različitu od sebe, kada nam je iz nekog razloga odbojna ili je ne volimo, javlja se tendencija da se ponašamo potpuno suprotno u odnosu na nju.
Stručnjačka moć je moć koja se poslednjih desetak godina u velikoj meri koristi u sredstvima javnog informisanja u marketinške svrhe. Ona se bazira na oceni da određena osoba poseduje izvesna znanja i kompetencije iz određene oblasti. Važan faktor u ostvarenju uticaja ovde predstavlja poverenje u stručnjaka, kao i uverenje da znanja koja ima koristi sa dobrom namerom i težnjom da pomogne. Ukoliko ne postoji poverenje i uverenost u dobre namere ne samo da ne postoji uticaj već može da dođe do potpuno suprotnog efekta; tendencije da se postupi suprotno savetima koje stručnjak daje.
Legitimna moć odnosi se na potencijalni uticaj koji ima neki legitiman autoritet. Osoba sa ovom vrstom moći ima priznato i prihvaćeno pravo da određuje način ponašanja pojedinca ili grupe ljudi.
Moć informisanosti podrazumeva uticaj na druge na osnovu informacija koje se saopštavaju. Pored sadržaja informacija, važnu ulogu ima i forma u kojoj se one plasiraju; veoma je bitno da se informacije prezentuju ubedljivo i sa što više argumenata. Ova moć se vrlo često i efikasno zloupotrebljava tako što se informacije iskrivljuju, pogrešno interpretiraju ili jednostavno izmišljaju. Važna odlika ove vrste moći je da ona može vrlo efikasno da pojača dejstvo svih drugih oblika moći.
Zašto želimo moć?
Motiv moći je privlačna tema kojom su se mislioci i istraživači dugo bavili. Pojednostavljeno, možemo da kažemo da postoji više izvora težnje za moći. Jedan od njih bio bi instrumentalni karakter moći; posedovanje moći omogućava ispunjavanje različitih potreba, daje veću slobodu, pruža osećaj sigurnosti i samopouzdanja. Drugi izvor težnje za moći jeste kompenzacija; nadoknađivanje stvarnih ili doživljenih ličnih nedostataka. Treći izvor jeste osećaj da posedovanje moći samo po sebi pruža zadovoljstvo.
Kada koristimo koju vrstu moći?
Ljudi biraju koju će moć kada upotrebiti u zavisnosti od više činilaca. Osnovni, razume se, jeste taj koju vrstu moći poseduju. Pojedinac obično raspolaže sa više različitih vrsta moći, a koju će upotrebiti u određenoj situaciji zavisi od posledica koje primena određene vrste moći izaziva. Posledice opet zavise od osobina ličnosti osobe na koju pokušava da se utiče, pa će tako različite strukture ličnosti različito reagovati na različite uticaje. Na primer, moć prisile vrlo često može da izazove revolt i suprotstavljanje, a može i da umanji uticaj drugih vrsta moći kao što su referentna, stručnjačka ili legitimna.
Koja će se vrsta moći izabrati zavisi i od društvenih shvatanja, kao i od ličnog poimanja ljudske prirode. U autoritarnim društvima, kao i među pojedincima koji smatraju da su osnovne ljudske karakteristike sebičluk i agresivnost, biće preferirana moć prisile. Nasuprot tome, osobe koje smatraju da je osnovna ljudska karakteristika razum, biće sklonije upotrebi stručnjačke moći i moći informisanosti.
Važno je istaći da je primena različitih vrsta moći u interakciji, odnosno da primena jednog tipa moći može značajno da umanji ili uveća primenu neke druge forme.
*****
Izvori moći: Moć nagrađivanja, moć prisile, referentna moć, stručnjačka moć, legitimna moć, moć informisanosti.
Postoji više izvora težnje za moći. Jedan od njih bio bi instrumentalni karakter moći; posedovanje moći omogućava ispunjavanje različitih potreba, daje veću slobodu, pruža osećaj sigurnosti i samopouzdanja. Drugi izvor težnje za moći jeste kompenzacija; nadoknađivanje stvarnih ili doživljenih ličnih nedostataka. Treći izvor jeste osećaj da posedovanje moći samo po sebi pruža zadovoljstvo.
*****
Moć i hipokrizija
Poslednjih nekoliko godina i domaća i strana štampa obiluju izveštajima o političarima koji koriste sredstva javnog budžeta u privatne svrhe dok istovremeno izriču osude na račun onih koji to čine ili imaju vanbračne izlete dok u svojim govorima uporno osuđuju „opšti pad porodičnih vrednosti“. Ove primere možemo da doživljavamo i kao anegdote, ali na osnovu njih se, ipak, čini da postoji veza između moći i hipokrizije. Međutim, ovi primeri i dalje ne odgovaraju na pitanje da li moć izaziva korupciju, ili moć privlači one koji su skloniji korupciji.
U pokušaju da odgovore na ovo pitanje, Joris Lamers sa Univerziteta Tilburg i Adam Galinski sa Univerziteta Nortvestern uradili su čitavu seriju eksperimenata u kojoj su pokušali da kod volontera koji su učestvovali u eksperimentu izazovu jači ili slabiji osećaj moći.
Moć podstiče korupciju
U svojoj prvoj studiji, oni su od svojih ispitanika tražili da opišu neki događaj iz svoje prošlosti u kome su doživeli osećaj manje ili veće moći. Ovaj zadatak imao je za svrhu da uvede ispitanike u stanje u kome bi oni u sadašnjoj situaciji doživeli osećaj koga se prisećaju. Podeljeni su u dve grupe, one koji su opisali situaciju u kojoj su imali veću moć, i one koji su opisali neku u kojoj je njihova moć bila manja. Zatim je svaka od ove dve grupe podeljena na dve manje; od prve podgrupe zahtevano je da na devetostepenoj skali moralnosti (1 je značilo „izrazito nemoralno“, a 9 „izrazito moralno“) oceni u kojoj meri bi osudili osobe koje su prekoračile dozvoljenu sumu novca za putne troškove. Druga podgrupa ispitanika je dobila zadatak da igra igru sa kockicama.
Oni koji su igrali igru sa kockicama dobili su zadatak da bacaju kockice sa brojevima u odvojenoj prostoriji i da kasnije saopšte rezultat koji su dobili asistentu iz laboratorije. Broj koji su dobili mogao je da bude između nula i sto, i predstavljao je broj kupona koji su dobijali za učešće u lutriji koja je trebalo da se odigra na kraju istraživanja.
U slučaju pitanja koja su se odnosila na prekoračenje putnih troškova, kada se pitanje odnosilo na ocenu ponašanja drugih, učesnici koji su imali osećaj veće moći u proseku su, na devetostepenoj skali davali 5,8 poena. Oni koji su imali manje moći u proseku su imali rezultat 7,2. Drugim rečima, ispitanici koji su imali slabiji osećaj moći ispoljavali su moralnije stavove.
U igri sa kockicama, oni iz grupe koja je imala jači osećaj moći izveštavali su o većem postignutom rezultatu (70), a oni sa slabijim osećajem moći o nižem (59). Iako je moguće da su i oni iz grupe sa slabijim osećajem moći varali u izveštaju, činjenica je da su oni sa jačim osećajem moći varali u većoj meri.
Različiti moralni standardi; meni je dozvoljeno, tebi nije
Kada se saberu, prethodni rezultati govore o tome da moć ima tendenciju da podstakne korupciju i licemerje. Međutim, bilo je interesantno proveriti i da li osećaj moći podstiče korišćenje različitih standarda u oceni sopstvenih i tuđih postupaka. Kako bi dokazali pretpostavku o korišćenju različitih standarda, ovi naučnici su ispitanicima dali nekoliko stavova sa kojima je trebalo da iskažu stepen slaganja, pri čemu su se stavovi odnosili u jednom slučaju na njih same, a u drugom na druge ljude.
Jedan od ovih iskaza odnosio se na opravdanost prekoračenja brzine da bi se brže stiglo na odredište; bilo je uočljivo da su oni iz grupe sa jačim osećajem moći ispoljavali licemerno ponašanje u većoj meri (prosečna ocena bila je 6,3 kada se odnosilo na to da li drugi ljudi treba da prekoračuju brzinu, ali kad se odnosilo na njih same, onda je prosečna ocena bila 7,6). Za razliku od njih, ispitanici iz grupe sa slabijim osećajem moći ovakvo ponašanje vrednovali su isto i kada su se stavovi odnosili na njih i kada su se odnosili na druge. Druga stavka odnosila se na izbegavanje poreza, i tu su dobijeni slični rezultati. I treća stavka, koja se odnosila na zadržavanje bicikla koji su našli, takođe je potvrdila prethodno dobijene rezultate.
Svi navedeni rezultati sugerišu da jači osećaj moći ljudima daje za pravo da tuđe postupke koji nisu u skladu sa zakonom osude u većoj meri nego što osuđuju svoje u istim situacijama.
*****
Rezultati govore o tome da moć ima tendenciju da podstakne korupciju i licemerje. Jači osećaj moći ljudima daje za pravo da tuđe postupke koji nisu u skladu sa zakonom osude u većoj meri nego što osuđuju svoje u istim situacijama.
*****
Pravo da se krše pravila
Ne samo da oni koji se osećaju moćnima krše pravila već imaju i osećaj punog prava na to. Ovo su dva naučnika dokazala jednim drugim eksperimentom. Podelili su ispitanike u dve grupe i od jedne tražili da se sete neke situacije u kojoj su opravdano imali određeni stepen moći, a od druge su tražili da se takođe sete isto jedne situacije u kojoj su imali moć, ali nisu imali pravo na nju. Došli su do zaključka da samo zaslužena moć dovodi do hipokrizije, odnosno primene različitih standarda pri oceni svog i tuđeg ponašanja.
Moć kao dimenzija međuljudskih odnosa
U sredini u kojoj živimo i međuljudskim odnosima koje ostvarujemo, svakodnevno bivamo u situaciji da utičemo i podležemo uticajima. Obzirom na interakciju motiva, sredstava i načina ispoljavanja uticaja u svakodnevnom životu, uslovno možemo da govorimo o pozitivnoj i negativnoj moći. Negativna moć može da se ispolji u prikrivenoj ili otvorenoj formi.
Moć kao kompenzacija
Prikrivena negativna moć bazira se na pasivnoj agresiji i manifestuje se kroz ponašanja koja ukazuju na slabost, nekompetentnost ili kroz samodestruktivne tendencije kojima se manipuliše drugim ljudima izazivanjem osećanja straha, krivice ili besa. Ova prikrivena negativna moć može biti toliko jaka da dominira i kontroliše čitavu porodicu; na primer, postoje porodice u kojima jedna osoba teroriše sve ostale namećući im „odgovornost“ za to što se ona sama oseća nesrećno. Primer za to su ljudi koji su zavisnici, ili skloni samodestruktivnom ponašanju ili prete suicidom... Posebno su „talentovani“ da izazovu strah kod onih koji ih vole, i u tom kontekstu takođe možemo govoriti da oni imaju moć nad ljudima iz svog neposrednog okruženja.
Otvorenu negativnu moć karakterišu agresivne tendencije i ispoljava se kroz korišćenje dominacije, prinude, ili prisilne kontrole nad drugima. U većini slučajeva, struktura ličnosti onih koji aktivno i uporno teže moći koristeći sredstva destrukcije reflektuje psihološki poremećaj. Ovo uključuje probleme sa besom, narcizmom, sujetom ili sociopatskim tendencijama. Ljudi koji koriste otvorenu negativnu moć kompenzuju svoj osećaj inferiornosti i neadekvatnosti. Oni se trude da budu odsečeni od svojih i tuđih osećanja i da prezentuju autoritarnu, roditeljsku stranu svoje ličnosti ponašajući se superiorno i osuđujuće.
Ove osobe lako mogu da postanu zavisne od kontrole nad drugima, jer to proizvodi osećaj ushićenja i ublažava osećaj nesigurnosti. Uspostavljajući moć nad drugima oni pokušavaju da poreknu svoj osećaj nemoći koji je u vezi sa strahom od smrti. Fantazija o otpornosti na smrt daje podršku njihovoj sujeti i nudi im osećaj posebnosti i izuzetnosti.
„Vladati nad sobom najveća je vlast“
Pozitivna ili kako se često naziva lična moć temelji se na snazi, poverenju i kompetencijama koje pojedinci postepeno stiču tokom svog razvoja. Podrazumeva prirodnu, zdravu težnju ka ljubavi, zadovoljstvu i smislu. Ovaj tip moći predstavlja kretanje prema samoostvarenju i njen primarni cilj je ovladavanje sobom, a ne drugima. Lična moć je pre stav ili stanje uma nego pokušaj manipulacije. Ona se zasniva na kompetenciji, viziji, pozitivnim ličnim kvalitetima. Spram druge dve vrste moći, ona je daleko kreativnija, humanija i izdašnija.
*****
Pozitivna ili lična moć temelji se na snazi, poverenju i kompetencijama koje pojedinci postepeno stiču tokom svog razvoja. Podrazumeva prirodnu, zdravu težnju ka ljubavi, zadovoljstvu i smislu. Ovaj tip moći predstavlja kretanje prema samoostvarenju i njen primarni cilj je ovladavanje sobom, a ne drugima.
*****
Izvor: Danas, Autor: Smiljana Cvetković
