Izvor: S media, 17.Avg.2010, 17:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad koji vas menja
Ako razmišljate gde otputovati, a da to nije more, onda za vas imamo jedan provereni predlog: Grad koji vas menja! Grad posle kojeg više nikada nećete biti isti! Ako ne verujete - pročitajte redove koji slede:
Bio je sedište pruskih kraljeva, Vajmarske Republike, Trećeg Rajha. Hitler ga je mrzeo i mislio da je najružniji grad na svetu. Saveznici takođe - pred kraj Drugog svetskog rata 70% Berlina je bombardovanjem uništeno, zbog čega je nazvan „vremenskom nulom“. Onda >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << je postao poprište hladnog rata. Grad - siroče koji je maćeha Istorija vazda ostavljala neumitnim udarima sudbine, postao je napokon voljen od isto tako napuštene dece. Prestonica Nemačke danas je najmlađi evropski grad, budući da je polovina njegovih stanovnika mlađa od 35 godina, (od kojih je svaki tek peti rođen u Berlinu, što će reći da su svi od nekud došli)! Šta je to što ih tera da se vrate u Berlin, ostanu tu da žive, pišu o njemu ili slikaju?
Za naš magazin pričamo sa jednim od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih slovenačkih pisaca Alešom Štegerom, kome je ovaj grad poslužio kao inspiracija za njegovu poslednju knjigu „Berlin“ i Mirjanom Blagojev, vajarkom, koja je lično mapirala glavni grad Nemačke objektivom svog fotoaparata. Šta je to tako čudesno u ovom gradu da ne da samo fascinira sve one koji ga posete, već mnoge od njih tera i da stvaraju, pišu, promišljaju o Njegovom Veličanstvu – Berlinu?
Aleš Šteger: Ja sam živeo godinu dana u Berlinu. Zanimljivo je što sam živeo i u drugim gradovima, ali o njima nisam pisao. Berlin je bio poseban verovatno zbog njegovog specifičnog odnosa prema istoriji. To je grad koji pokušava ne da redefiniše istoriju svakom novom vladom koju dobije, nego da pokaže sve one varijante i brojne mogućnosti u svom mnogoznačenju, bez limitiranja na jednu interpretaciju. I to je nešto što se vidi svaki dan na ulicama. Način na koji označavaju mesta gde se nešto značajno desilo - gde su bili uhapšeni Jevreji, gde je bio upucan plemić u 19. veku, ili mesta gde se prošeto Gotfrid Ben. Sve to je na neki način vidno. To je tekstura tog mesta i čovek bi pomislio: sa toliko istorije-ljudi su verovatno prepadnuti tako ogromnom količinom informacija. Ali, zanimljivo-ne! Reakcija je suprotna: postoji neka lakoća bivanja sa tolikom količinom istorije, koja ide u sve moguće ekstreme.
Mirjana Blagojev: Vozeći bicikl kroz Berlin, koji je tu osnovno prevozno sredstvo, imala sam osećaj da se krećem kroz prošlost, kroz različite periode, i to posmatrajući berlinske skulpture. Od one iz 19. veka dolazim do spomenika koji podseća na socijalistički period istorije Berlina ili zanimljivih spomenika na tlu, npr. na Babel placu gde su spaljivane knjige 1933. godine ili jedan memorijalni centar posvećen zečevima, što je za mene predstavljalo pravo otkriće: kada je srušen berlinski zid, uništeno je i jedno stanište zečeva koji su počeli da istrčavaju na bulevar i masovno su ginuli- pa je i njima podignut spomenik!
Aleš Šteger: Nakon pada zida, to je postao fascinantan, multikulturalan grad, koji nije prestao da bude socijalno svestan. Grad u kom ima izvanredno mnogo prostora. Grad za pet, šest miliona ljudi u kom živi tri miliona. Kirije su niske i ljudi koji nemaju novca mogu sebi da priušte odlične stanove. To odmah stvara izvanrednu klimu za stvaralaštvo, za likovnu umetnost. U Berlinu postoji preko 300 galerija, koje žive od toga da kupuju umetnost, niz literarnih institucija , tri opere... I neka posebna tolerantnost prema strancima, emigrantima.
Mirjana Blagojev: Berlin je uvek privlačio umetnike i mislim da je čitav ovaj grad umetnost. Umetnost se ovde ne dešava već živi! I na neki način- na svakom koraku-način života u ovom gradu je pravo umetničko delo. To je ono što svi mi umetnici želimo - da ne tražimo inspiraciju, jer je inspiracija svuda oko nas. Dovoljno je samo posmatrati taj način života...
Grad koji ima više galerija no pekara u Beogradu. Grad u kom su živeli i Dejvid Bouvi, Nik Kejv, a koji danas postaje omiljena destinacija belosvetskih trendsetera, pa u njemu stan kupuju i Anđelina Džoli i Bred Pit... A Toma Kruza i Kejti Holms, dok su Berlinom šetkarali za vreme snimanja Tomovog filma „Operacija Valkira“, na njihovo ogromno zaprepašćenje, ovaj grad je potpuno „iskulirao“! Sem paparaca koji su ih manično pratili u stopu, niko drugi se za njima nije ni osvrnuo, što oni nisu mogli da pojme, jer ovaj grad, kažu oni koji ga dobro poznaju, ne pada na poznate. Ne opseda se poznatima i operisan je od takve vrste kategorija, jer u Berlinu niko nije poznat, ili svi mogu da budu poznati. Svejedno. Slovi za stecište došljaka, umetnika i stranaca. U njemu žive predstavnici čak 193 nacionalnosti što možda predstavlja i najveći živi dokaz otvorenosti modernog Berlina.
Aleš Šteger: Berlin je npr. najveći evropski turski grad, nakon Istanbula, i sa nekom posebnom vrstom tolerancije prema drugačije mislećim i kulturno-marginalnim grupama. Teško je da zamislimo da Beograd ili Ljubljana npr. budu deklarisani kao gay!, dok to u Berlinu nije problem- njegov gradonačenik se javno deklarisao kao gay!
Mirjana Blagojev: U Berlinu je svakom dozvoljeno sve na neki način. Ni na šta se ne gleda kao na nešto čudno. Poštuje se svačija ličnost i kroz takav način gledanja ljudi mogu zaista da ispolje sebe na pravi način!
Pitanje „odakle si?“ u ovom gradu ne da nije najpopularnije i od nekog posebnog značaja, već gotovo i da se ne postavlja, jer su u ovom gradu- mahom svi stranci, a samim tim, svi se odmah osete vrlo „domaće“.
Aleš Šteger: Ono što se u Berlinu odmah uočava jeste što ne postoje oni koncepti tako karakteristični za nas tipa“mi živimo ovde hiljadu godina i zbog toga imamo ove ili one privilegije“... Ne! Ovde postoji platforma gde svi koji su kreativni i dobronamerni mogu nešto da urade. Mislim da je to nešto što ovom gradu daje poseban pečat.
Zvuči kao neki novi, humani Vavilon?
Aleš Šteger: To se vidi na nekim malim stvarima. Npr: Nemci jako vole pivo i postoji prećutno pravilo da apsolutno svi odlažu boce ili limenke pored kante da bi ih oni koji nemaju novca skupljali i tako zaradili novac. Berlin ima čulo za socijalna pitanja, koji se kod nas ne pronalazi tako često.
Postoji npr. lepo nepisano pravilo koje su Berlinci sami ustanovili, a to je da kad izađete iz metroa, podignete svoju kartu u vis, kako biste je nekome ustupili. I zaista to divno funkcioniše, uvek vam neko priđe ili vi sami uštedite novac, jer „nasledite“ nečiju kartu!
Mirjana Blagojev: To je grad pun suprotnosti i kontradiktornosti. Ljudi koji tamo žive i dolaze sa svih strana, a opet su na svom terenu-prihvataju sve, otvoreni su za sve: nove ideje, nova saznanja, a opet tako obiluje prošlošću za koju svi znamo kakva je bila, koju smo svi mi prolazili na neki način. I sve je to na jednom mestu, sakupljeno u jednom gradu. To je grad u kojem se sreću i suprotstavljaju i prošlost i budućnost.
Aleš Šteger: U suštini Berlin još uvek funkcioniše kao konglomerat različitih gradova. To su različiti socijalni profili. Krojcberg je npr. turski deo Berlina i nekad je on bio trendi- svi mladi su išli tamo, želeli tamo da žive, iznajmljivali stanove, otvarale su se galerije, a danas ljudi u Berlinu traže nove zone koje nisu toliko in. Zanimljivo je da se u tom gradu svakih nekoliko godina scena ili centar menja, što održava neverovatni životni krvotok grada. Potpuno drugačiji način od onog što smo mi navikli da poimamo kao centar grada ili dom gde živimo od početka do kraja. Kod njih se ljudi posle određenog vremena sele u drugi deo grada, jer se sada tamo dešavaju neke nove stvari.
Naša imaginacija o tome šta su nam koreni nas sprečava da budemo kreativni, kaže Aleš Šteger. „Vavilonska kula se srušila zato da ništa ne bismo naučili i da bi iz ruševina i zaborava mogao izrasti Berlin“, piše u svojoj knjizi.
Mirjana Blagojev: Kroz skulpture prisutno je sve ono što se u Berlinu dešavalo, i moguće je posmatrati suočavanje ljudi sa sopstvenom prošlošću, jer kroz to vidimo sve- i ono što je dobro, i ono što nije prisutno. Na neki način, skulpture i spomenici svojim diskretnim prisustvom podsećaju na sve što se nekad ovde dogodilo i teraju nas da se suočimo ili prevaziđemo to što je bilo i izvučemo pouku...
Aleš Šteger: Od Berlina sam naučio da nije puno potrebno da bi se radile odlične stvari, jer tamo postoji veoma jaka kultura reciklaže npr. Jaka kultura obnove nekih stvari. Shvatiš da ljudima nisu potrebni megalomanski finansijski resursi da bi se stvarali odlični projekti, jer su projekti u suštini u glavi. To je ono čemu vas Berlin uči, i to je veoma lepo osećanje...
Sebi i svojim sugrađanima prepisujemo pod hitno jednu edukativnu ekskurziju-hodočašće. Pravac Berlin!
Izvor: S media; autor: Smiljana Popov
