Izvor: S media, 19.Jul.2009, 16:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobri znaci na brodu za Njujork
Nizom različitih aktivnosti, a na prvom mestu velikom izložbom u SANU, u organizaciji Galerije Milene Barili u Požarevcu, biće obeležen vek od rođenja velike slikarke (i pesnikinje) čiji je američki opus još nepoznat našoj publici
Milena Pavlović Barili, slikarka i pesnikinja, čija se slava, posle smrti, samo uvećava i širi Evropom, čitav svoj život, baš kao i poetiku svog slikarskog opusa, kao da je opisala još u prvoj pesmi nastaloj 1916. godine, u Rimu. Detinjim >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << rukopisom, mastilom i perom, u sedmoj godini, Milena piše: „Roma, 1916, sabato, 12.Novembre, a zatim stihove: „Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto, ali ja ga neću dočekati na ovom svetu! Ovaj svet samo je sanak lep.“ I zaista, u leto svog života (još nije bila napunila ni tridesetšest godina), slikarka umire, u Njujorku. Ujutru, 6.marta 1945, njen tadašnji suprug, Goslen, pronalazi je u krevetu preminulu. Kasnije, mnogo puta je ponavljao da je prethodne večeri Milena sa njim plesala i da je bila nasmejana i srećna. Smrt je, dakle, došla, baš kao što je to devojčica sa sedam godina i naslutila – u snu.
Milena Pavlović Barili jedino je dete iz braka Danice Pavlović, Srpkinje,i Bruna Barilija, Italijana, kompozitora, putopisca, novinara. Njihovo venčanje obavljeno je 1909. godine, u Požarevcu. Na venčanoj slici Danica gleda pravo u objektiv, lepa i bez osmeha. Bruno Barili gleda u nju, jer je Danica bila objektiv njegovog života. Samo što se taj objektiv neprekidno menjao. I brak između Danice i Bruna, iako nikada zvanično nije bio prekinut, nikada nije bio ni onaj odnos o kome su oboje, na početku, maštali. I koji je, zasigurno, priželjkivala Milena.Još u detinjstvu, Milena je bila slabog zdravlja. Iz bolnice piše majci: „Majčice moja jedina, dođi da me vodiškući. Ti ne znaškako je ovde noću...”
Bruno Barili, likom nalik na Kiša ili Đakometija, lutalica, višestruko darovit, autor uzbudljivih muzičkih dela, ali i izveštač sa ratišta, putopisac, nikada nije prestajao da stavlja Milenu i Danicu na prva mesta u svom životu. Ali njegov život nije bio luka. On je bio nemirno more neprekidnog lutanja. Čitavog života odasvud piše Danici, „Blago moje... Hiljadu poljubaca i svi samo za tebe...Iako bi trebalo da se ljutiš na mene ...molim te. Ljubim te hiljadu puta, zauvek tvoj, živ, bolestan ili mrtav, uvek tvoj Bruno.“
Zaljubljena u pijanistu
Milena je od najranijeg detinjstva pokazivala dar za slikanje. Olovka joj je neprekidno bila u ruci i skicirala je sve oko sebe. I baš kao što njeni rani crteži pokazuju neuobičajen dar i maštu, tako ni u njenom kasnijem životu ništa neće biti uobičajeno. Završavaće škole širom Evrope, jedan razred u Požarevcu, jedan u Nici, jedan na nekom trećem mestu, školovaće se na više akademija, često kao najmlađa u klasi, izlagaće i u Požarevcu,i u Londonu, Rimu, Parizu, Hagu, Njujorku. Njen prvi rad u ulju je slika – portret Rudolfa Valentina. Poslednja slika je „Kaluđerica“ sa stigmama na rukama – ulje na platnu koje nije dovršeno. Smrt je bila brža.
U jednom trenutku, iako je već bila blizu slave, pred njenim slikama su u Rimu zastajali i divili se, pored umetnika i tada već moćni Duče, ali i kralj i kraljica, Mileni je bilo dosta velikog sveta i odlučila jeda ostane u domovini, uz majku, rođake... Pokušala je da se zaposlikao učitelj crtanja, ali zanju, slikarku koja je izlagala zajedno sa De Kirikom, nije bilo mesta ni u Požarevcu, Štipu, Velesu, ni u Tetovu. (Tako, svojevremeno, nije bilo mesta ni za Nadeždu Petrović.)
Septembra 1939, parama od male slike „Kompozicija”, koju je kupio njen pariski prijatelj, pesnik i slikar Sibe Miličić, Milena kupuje brodsku kartu za Njujork.Ukrcala se u Avru. Među putnicima bilo je i četrdeset kaluđerica. Milena je ovo smatrala kao dobar znak. Kupila je kartu u jednom pravcu. Nikada više nije videla majku. U prvom pismu koje joj iz Njujorka piše, Milena spominje – karakterističnu njujoršku svetlost. „Mamo, zlato moje,dušo i srce, moje milo, stigao sam. Sada je dva sata ujutru...Gledala sam dugo svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo, mnogo duže, na sve strane. Mesečina i beli oblaci i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi...“
(Komercijalna ilustracija za žensku odeću, „Vog”, 1940.)
U Americi, Milena radi nacrte kostima za balete, slika portrete, kao i ilustracije za najpoznatije modne časopise toga doba („Vog”, „Moda”, „Jugend”). Udaje se za Amerikanca mlađeg od nje. No, njena najveća ljubav ostaje kubanski pijanista, Gonzales. Baš kao što je nekada njenog oca fascinirala muzikalnost njene majke u Minhenu, tako je Milena zaljubljena u ovog nadarenog muzičara koji, u prvom gestu udvaranja, na jednoj izložbi kupuje jednu njenu sliku u Italiji. No, ovo nije bila ljubav kojoj je bilo suđeno da traje. Milena ga portretiše i tu sliku nosi sa sobom u Ameriku. U Americi, oni će se videti poslednji put i ona piše majci: „...došao je iznenada iz Francuske i ostao mesec dana ovde...Zvao me je da idem sa njim na Kubu i da se odmah ovde venčamo, ali...Kad god sam ga ovde videla, bilo mi je zdravo teško, sasvim osećam da je definitivan kraj, kao sa nekim sa onog sveta da govorim....“ Pijanista Gonzales je, naime, pristupio nekakvoj sekti, odlučio da život provede u „čistoj duhovnosti“, predlagao Mileni da mu se u svemu tome priključi. Ona je – odbila.
Ilustracije koje Milena radi za časopise u Americi su izrazite lepote ifinoće, prava mala remek-dela, koja u sebi nose tu skrivenu tugu pisma napisanog majci 1940. Slikajući ih, Milena upotrebljava paletu svog detinjstva i koristi nežne tonove: rezedo, ružičasto – pupoljci u proleće, marinsko plavo, vermer-plavo, beličasto kao slonova kost. Na jednoj od njenih poslednjih ilustracija rađenih pred smrt, vidimo anđele kako se majušnim, paperjastim padobranima spuštaju na zemlju. Kao da je Milena jasnovidela svoj kraj. U trenutku kada je njena majka dobila preko Crvenog krsta od nje pismo, u kome je Milena obaveštava da je dobro, da se udala i da ništa ne brine, Milena je većbila mrtva.
Neverni anđeli
Milenin američki slikarski opus nama još uvek nije do kraja poznat. Zna se da u Americi postoji jošMileninih slika i da su u svojini kćeri iz drugog braka Mileninog muža, koja se, takođe, zove Milena. Bilo bi divno i neobično čudo kada bismo jednom te slike mogli da vidimo ovde.
Iako je Milena Pavlović Barili umrla u 36. godini, njen slikarski opus odgovara slikaru koji je doživeo duboku starost i umetničku zrelost. Ona je znala da gori i iz tog plamena na platna je selila sve „Autoportrete”, „Anđele”, „Devojku sa svetiljkom na laguni”, „Veneru sa lampom”, „Madonu”, „Melanholiju.Verovatno najlepšu Madonu u našem slikarstvu naslikala je bašMilena. To je botičelijevska bujna, plava vizija, koja u rukama drži novorođenče, dok jedan par krila u pozadini leprša, simbolišući da se vaskrsnuće većdogađa i nikad ne završava. Osmeh Madone na slici zapravo je osmeh Milene i njene majke, lep, blag, setan, onostrano vedar.
Tačnost ruske poslovice da „jedan dar nikada ne ide sam”, potvrđuje i slučaj Milene Pavlović Barili koja je u sebi nosila više darova – očito je da su najizrazitiji bili onaj slikarski, a zatim – literarni.
Poezija Milene Pavlović Barili potpuno je i do kraja u vezi sa njenom biografijom, privatnom i javnom, sa njenim likovnim delom, baš kao i sa njenim ahasferskim, lutalačkim životom. Milena se fotografiše sa licem preko koga je tamna, gusta, španska čipka i takvi su, upravo, i njeni stihovi, koji su, najpre seizmograf njenih duhovnih lutanja, uzleta i posrtaja, kao i životnih, ljubavnih i svih drugih usuda njene prefinjene, zbilja krilate duše. (Otuda toliko krila i na njenim slikama i u njenoj poeziji.)
Milena Pavlović Barili na četiri jezika piše poeziju, u kojoj se u svetlosti od leda kreću ljudi koji ne mogu hodati i za koje su važni samo horizonti. Očito je da Milena Barili peva o anđelima i o onostranom, o drugim svetovima, u kojima ne važe ni zemaljski zakoni, ni zemaljski aršini. Noći u njenim stihovima imaju usta od stakla, a anđeli u njenim stihovima su neverni, očiju staklenih i hrane se – zvezdama. Milena u pesmama sluti sopstveni brzi odlazak,pišući o ženama koje plešu deset dana u crnini, u crnini do vrhova prstiju, udaljavajući se svakim pokretom, koje na zapaljenim ustima imaju krv detinjstva.
Njena poezija nosi i tamni, tajnoviti pečat autobiografskog:Moje ruke spaljuju lice i kose u barjaku ognja. Kada će biti kraj mukama? Milenina poezija naslućuje i do koje je mere ova umetnica bila po svemu neobična, samosvojna, čudesna: Smejem se, opružena po svojoj senci. Njeni stihovi nam svedoče i da je u njoj gorela želja, žudnja, strast, za savršenstvom, za ispunjenjem, za ljubavlju, svedoče nam o tome koliko je sama Milena bila od vatre:Svukla sam cipele, jer su bile od plamena, sneg, tako lagan i nežan, topio se naočigled pod mojim koracima.
U vlasništvu Mileninog prijatelja iz njujorškog perioda, ĐanaKarla Menotija(nedavno je preminuo),koji je smatrao Milenin izrazito nesrećan brak uzrokom njene rane smrti ostale su slike „Hrist”, „Anđeo sa lampom”, „Jevanđelist Jovan”, „Tišina”,portret supruga Goslena, „Kaluđerica sa stigmama”. Zanimljivo je da sve ove slike imaju karakterističnu, oniričnu atmosferu sna sa Mileninih slika i da su svi naslikani likovi zatvorenih očiju, osim Goslena.
Sanja Domazet
[objavljeno: 04/07/2009]
Izvor: Politika
