Izvor: S media, 14.Okt.2009, 22:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li ste srećni?
Ako stalno uslovljavamo osećanje sreće ostvarivanjem različitih želja, rizikujemo da trajno budemo nesrećni
Izabela Huber: Kad umemo da postupamo sa svojim iskustvom, nismo više u potpunosti robovi Fortune
Klinički psiholog magistar Izabela Huber bavi se mogućnostima dostizanja sreće. Osmislila je lični koncept, koji realizuje u svojim radionicama, a na ideju je došla pripremajući izlaganje za Kongres psihoterapije u Lisabonu, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << posvećen upravo ovoj problematici. Iskustvo koje je stekla radeći na novosadskom Filozofskom fakultetu ali i učenje budističke filozofije i meditacije u Nepalu, kao i završavanje edukacije iz sistemsko-transpersonalne i plesne terapije pomažu joj da u praksi radi na promeni raspoloženja i ostvarivanje osećanja sreće. Živi i radi u Beogradu i Salcburgu.
Zašto danas daleko češće srećemo osobe koje kažu da su nesrećne nego one koje će reći da su srećne? Zašto je stanje sreće toliko teško dostižno?
Ne postoji pouzdan način da saznamo da li smo zaista nesrećniji ili srećniji od ljudi iz nekog drugog vremena. Jedino što možemo da sagledamo jeste koji su to specifični faktori u savremenom načinu života koje ljudi vide kao prepreke sreći ili izvore nesreće. To su svakako osećanje egzistencijalne nesigurnosti i neizvesnosti svega u vremenu globalne krize, veliko ubrzavanje života i stres postignuća, koji nas udaljavaju od kontakta sa sopstvenim bićem i bližnjima, merenje sebe sve više isključivo spoljašnjim aršinima. Čak i višak informacija, proizvoda, ponuda i izbora može biti izvor konfuzije, sloboda izbora je pozitivan faktor sreće samo do izvesne granice. Ipak, možda je baš u takvim vremenima sužene perspektive i nepostojanja čvrstih uporišta zapitanost o sreći i umeću življenja najintenzivnija.
Da li je i kako moguće izvršiti transformaciju loših u dobre emocije? Postoji li „prekidač” koji može da promeni raspoloženje?
Takva transformacija je moguća, jer se svaka emocija u dubljim slojevima može sagledati kao energetski tok. Kada naučimo da budemo u boljem kontaktu sa svojim telom i emocijama, to nam postaje sve očiglednije. Pored toga, svaku emociju i situaciju u životu moguće je shvatiti iz pozitivne, konstruktivne perspektive. To ne znači previđanje teškoća, već fokusiranje na rešenja, potencijale i resurse.
Moguće je da postoje neki jednostavni, univerzalni, biološki „prekidači” kojima se malo poboljšava raspoloženje, poput tapkanja timusa ili vežbanja takozvanog „unutrašnjeg osmeha”, ali svaki čovek, pored toga, može da otkrije u sebi čitav niz individualnih „prekidača” i da nauči da ih koristi. Za to je potrebno malo vežbe u sposobnosti samoposmatranja i veštini primene „prekidača”. Radionica „Sreća” je upravo poligon za takvo istraživanje i vežbanje.
Da li nas naše stalno uslovljavanje sreće zapravo čini nesrećnim (ako uradim to ili ako dobijem ovo... biću srećan)?
Uslovljavanje sreće je jedna od najvećih zamki u kojoj živimo. Istraživanja pokazuju da se, čak i kada se desi to famozno „ako”, posle kratkog trenutka euforije, naše raspoloženje vraća na stari nivo, uglavnom ne postajemo trajno srećniji. Nevolja je što se to „ako”, kojim je sreća uslovljena, često i ne desi ili ne na način na koji smo mi želeli. Tako se sreća odlaže za kasnije, dok ne dođemo u srednje godine i budućnost počinje da poprima ukus fikcije i eto nas već u krizi srednjih godina. Zato je bolja strategija življenja po kojoj je sreća moguća samo sada. Ako sada nisi srećan, nećeš biti nikada. Taj stav deluje, uvek iznova, otrežnjujuće.
Postoji li univerzalna metoda postizanja stanja sreće ili je ipak reč o individualnom postupku?
Prvi korak na radionicama jeste sagledavanje ličnih, individualnih predstava o sreći. Ono što je univerzalnije jeste doživljaj sreće, psihološka istraživanja ukazuju da ljudi iz različitih kultura i slojeva populacije opisuju doživljaj sreće na sličan način – koristeći termine poput toka (flow). U trenucima sreće sve teče lako i bez ometanja, osećamo da smo na poseban način živi i otvoreni prema svetu, jedno sa onim što radimo i što se dešava, povezani sa sobom i drugima.
Da li dostizanje stanje sreće može da se nauči?
Pokušaj da se sreća kao neko konačno stanje uhvati i zadrži jeste strategija osuđena na neuspeh. U tome je usud naše moderne „religije sreće”. Ako je sreća u toku, ona je poput Euridike, koja nestaje u momentu kada se Orfej okrene da je uhvati pogledom. Ono što je moguće naučiti jeste umetnost življenja srećnijeg života.
Učemu se sastoji Vaš koncept „doživljavanja” sreće?
Značenje sreće za nas je suštinski zavisno od tog subjektivnog doživljaja, a on je mnogo manje zavisan od spoljašnjih okolnosti nego što mislimo. Kad umemo veštije da postupamo sa svojim iskustvom, nismo više u potpunosti robovi prevrtljive Fortune (boginja sreće kod Rimljana). Tu mislim, na primer, na veštine prepoznavanja toka, samoposmatranja, pozitivnog odnošenja prema svim delovima sebe, ciljanog kreiranja za tok pogodnih okolnosti, prema ličnoj meri.
Možete li navesti univerzalnu formulu ostvarenja sreće?
Ne, ne verujem u formule i recepte. Ljudi vole da čuju jednostavne recepte, ali onda ne znaju šta će sa njima. To je više posao reklamnih agenata i nju-ejdž gurua. Ja radim sa ljudima na tome da, u skladu sa sopstvenim shvatanjem sreće i životnom situacijom, razviju svoju sposobnost kreiranja optimalnih uslova, da sada i ovde unesu u život više toka, kreativnosti, energije, opuštenosti i osmeha.
Kakav je doprinos plesne terapije doživljaju sreće?
Slobodni ples, koji ja predstavljam kroz radionice u Beogradu ove jeseni, jedan je od direktnih puteva poboljšavanja raspoloženja i podizanja nivoa energije, on produbljuje disanje i opušta, čak podstiče lučenje endorfina, takozvanih hormona sreće. Slobodni ples (ples toka – flow dance) ne počiva ni na kakvoj koreografiji, ne zahteva nikakvo predznanje, niti plesnu tehniku, a namenjen je ljudima svih starosnih grupa, telesnih sposobnosti i konstitucije. On deluje terapijski kao put samootkrivanja i uspostavljanja novog, tolerantnijeg i intimnijeg kontakta sa sobom, sopstvenim telom i drugim ljudima.
Zorica Karanović
Izvor: Politika
