Izvor: PRObjave.com, 26.Mar.2014, 18:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zdravo, belo i debelo
U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Mahlat je napisala zanimljiv tekst:
Zdravo, belo i debelo
Srbija je puna predrasuda nalik onim da će nas ubiti promaja a možda i hladan beton. Evo, i danas pamtim tekst o tome kako ni pod razno, pa taman zemljotres da drma, ne izlazim iz kuće šest sati nakon pranja kose, jer iako je sušim fenom, njoj treba ravno tih šest sati da bude stvarno suva i ne predstavlja opasnost za moje zdravlje.
I na tim predrasudama se vaspitavaju generacije i generacije, prenose se s kolena na koleno ko junačke pesme, naročito one vezane za ishranu.
Hrana = zdravlje. Pri tome, nije baš puno važno koja je hrana u pitanju, važno je da budeš sit.
Kretanje = opasnost po život.
Ili ovako:
ne znam koliko puta sam videla uplakano dete na koje arlauču, kome prete, koje samo što ne okrenu naopako i istresu iz gaća, terajući ga da proguta ono što su mu gurnulu u usta, sve dok se dete od plača ne ispovraća. Poznato je da mala deca ne vole baš puno da jedu, što je čista zabluda, deca jedu, osećaju glad, ali ne onoliku koliku su zamislili mame, tate, babe i ostala rodbina. Deca takođe imaju pravo da nešto ne vole, problem je samo što baš od toga što ne vole zavisni njihovo zdravlje. Recimo od spanaća. Elem, dete kljukaju, ono jadno guta i to što su mu nabili u usta i suze, sve dok se ne ispovraća, uglavnom od plakanja. Onda se dernjaju što se ispovraćalo sve preteći mu da će ga naterati da pojede to što je isporučilo iz sebe. I to mi je uvek nekako tužna slika, to terorisanje deteta jelom. Da ne pričam koliko puta sam sedela u gostima, na nekoj proslavi, gde neka mama ili baka uporno pokušavaju da nateraju dete da pojede sve ono što su one zamislile, pa dete opet plače, pa one vijaju viljuškom oko njegove glave, sve mislim oči će mu iskopati, dok ne uzbune sve ljude za stolom koji stanu horski da ga ubeđuju da pojede, pa da će dobiti ovo ili ono, prestravljujući ga da neće porasti ako ne jede, da ga neće primiti u školu, da, ako je dečak, neće moći da nađe devojku, a ako je devojčica da je nijedan momak neće voleti. I sve se pretvori u jedan običan cirkus, pojma nemamo više da li slavimo nečiji rođendan, nekoga ženimo, odužujemo se kućnom svecu ili smo svi tu da nekom detetu ogadimo jelo, život i odlazak u goste. Naravno, tužna scena se nastavlja prepucavanjima ko je kriv što dete ne jede, mama, tata, baka, genetika (ovakav mu i otac bio) dok se svako sa svakim ne posvađa i svi zaduženi za kljukanje onog deteta ne ispričaju ostalima svoju tužnu priču oko njegovog hranjenja (srce nam pojede koliko ne jede).
Neko se u celoj drami doseti da obavesti dete da deca iz Bijafre nemaju šta da jedu i da će i ono biti isto kao to neko dete. Šta se dešava u glavi deteta koje pojma nema ni šta je Bijafra, ni kako izgleda to dete koje nema da jede, nije mi poznato. Ali da treba da ima grižu savesti, treba, i da mora da jede i za sebe i za dete iz Bijafre, mora. Ono izbezumljeno, neko dete iz Bijafre koja više ne postoji, srećno, tako ispadne.
Kad se smiluju da odvedu musavo i uplakano dete da ga umiju i oslobode tamnice, to jest, sedenja za stolom gde mora da glumi odraslu osobu, do kraja proslave dobacuju - ne skači, povredićeš se, ne trči, oznojićeš se, ne smej se, upiškićeš se noćas, prepadaju ga da mu je detinjstvo jedan najstrašniji horor na svetu samo ako mrdne guzu sa mesta na koje su ga postavili. Onda ga opet jure sa tanjirom da pojede nešto što će, ne bude li ono htelo, da pojedu maca ili kuca a da će njega mršavog sutra da biju svi od reda jer snaga na usta ulazi. Ima tih tužnih slika koliko hoćete, deca se igraju a oko njih trčkara ženski deo familije zabrinut za njihovo zdravlje i pokušavajući da ih nakljuka.
Sve ovo što sam napisala, kako rekoh, viđam svakodnevno - jedi, još samo ovo, još ovaj zalogaj, uz ono - ne trči, ne skači, ne jurcaj za loptomm, sedi tu... Kad viknu za detetom - oznojićeš se, to je kao da su mu rekli - ukakićeš se u gaće, tu težinu ima.
Kad baka dođe u posetu unučetu, u kuću ulazi s pitanjem - Jeste vi dali ovom detetu nešto da jede? - kao da ga mama i tata more glađu, a mama dete sa čuvanja od bake preuzima s pitanjem - Jel jeo nešto? Ništa ono - da li je naučio nešto novo, jeste li prošetali, samo jel jeo.
Kad god vidite neko debelo dete, znajte da ga vaspitava, neguje i hrani familija puna predrasuda čiji članovi ga svakodnevno obaveštavaju kakav je razmažen i nezahvalan stvor jer može da jede i od ptice mleko dok oni, dok su odrastali, ništa nisu imali sem proje, eventualno 'leba i masti.
Ovde se može pročitati ceo tekst http://mahlat.rs/zdravo-belo-debelo/
Bloggers Network
Rajka Mamuzića 6
21000 Novi Sad
Email: kontakt@bloggersnetwork.org.rs
Web: www.bloggersnetwork.org.rs
.jpg)
