Izvor: Politika, 15.Apr.2011, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Titići mali
Da li je u međuvremenu svim tim silnim novonastalim državama bolje i da li ih svet poštuje više nego onu od koje su se odvojili?
„Sojuz na Titovi levi sili”. Odmah pored natpisa ogromna trobojka sa petokrakom na zidu. Stara železnička stanica u Skoplju ne radi od zemljotresa jula 1963. Sat stao u 5 i 17 i vreme kao da stoji u tom delu Skoplja. Kao da si u staroj Jugoslaviji, možda tome doprinose i jezici koji se bez straha izgovaraju: makedonski, srpski, albanski... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << I slika nekadašnjeg maršala. Ona ista koju su kopirali mnogi drugi uključujući bivše primerne pionire, ambiciozne predsednike Saveza socijalističke omladine, generale prevrtače. Sve one koji su na svaki način pokušavali da liče na Tita; takve smo kao klinci zvali Titići mali.
Verovatno pod uticajem onoga što se dešava nedaleko od nas, nameću se pitanja: da su Tito i SFRJ živi, da li bi i nas bombardovali, onako usput, do Libije, jer ne ispunjavamo kriterijume? Da li bi pisalo i zujalo po stranim medijima da Tito nije više faktor stabilnosti na Balkanu, da treba da se odrekne doživotne titule predsednika države (da li to znači da bi odmah morao da umre?) i da jednopartijski sistem treba ukinuti? Da mora da ode jer guši narod koji nema nikakva prava na sopstveni jezik, veru, posao, zdravstveno i socijalno osiguranje? Da li bi se napadnuta SFRJ, koja decenijama ponavlja da je bratstvo-jedinstvo najveća tekovina, branila samo od spoljašnjeg napadača? Ili bi morala da se više pričuva unutrašnjih? Ko bi prvi ustao protiv Užičke? Beograd, Priština, Ljubljana, Zagreb? Možda bi se ovoga puta neočekivano prvo Vojvodina pobunila jer se opet čuju glasovi koji se zalažu za njeno distanciranje od ostalog dela Srbije. Da li je to zato što nekome napolju i dalje nismo po volji ili je to volja nezadovoljnih lokalnih političara koji za sve krive Beograd? Da li su oni koji žele nove države u stvari ljuti jer nisu vlast pa je na ovaj način traže u drugoj i po svom ukusu uređenoj mikrodržavi? Da li su SFRJ razbili takvi ljudi? Da li je u međuvremenu svim tim silnim novonastalim državama bolje i da li ih svet poštuje više nego onu od koje su se odvojili? A šta ako bi se u samostalnoj Vojvodini jednog dana podiglo Kačarevo u kome žive 23 različite nacije sa željom da se podele na 23 suverene i od međunarodne zajednice priznate države? Vest bi obišla svet: Kačarevo se odvaja od Vojvodine. A kada se sve završi predsednik Amerike bi došao u prijateljsku posetu Kačarevu...
Srbija je u takvim egzistencijalnim problemima da kad neki tamburaju pesmu da će nam biti bolje kada oni budu a zemlje ne bude – ima onih koji poveruju da je to rešenje. Ljudi su umorni od hroničnog nemanja pa im se čini da je sve bolje od sadašnjega i da je Beograd za sve kriv. U jednoj narodnoj priči otac poziva tri sina da im kaže šta da rade posle njegove smrti. Pokazuje im on da se jedan prut lako prelomi, ali tri mnogo teže. Verovatno je čovek mislio na slogu braće, ili zemlje sa složnim stanovništvom.
Možda se varam, možda je, što se nas tiče, ipak bolje u nastaloj „Balkanskoj Mikroneziji”. Možda su stara skopska železnička stanica i zaustavljeno vreme krivi za iskrivljenu sliku, možda je braći iz pomenute priče ipak draže da kao Titići mali budu jedine gazde svoje zemljice? Možda to nije greška braće već oca koji ih nije upozorio da prut može neko drugi da preuzme? A možda pre predsednika Amerike neko iz ove zemlje ode do Kačareva i shvati da se zaista vredi potruditi oko ovakvih lepih primera različitosti na malom prostoru.
Miodrag Stojković
objavljeno: 15.04.2011.
