Izvor: Kurir, 16.Mar.2011, 09:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRBIJA DO TOKIJA
Prirodne katastrofe, koje iznenada pogode neku tačku zemaljske kugle, nekako nas uvek (i jedino tad) opomenu da smo, pored toga što smo Srbi, Balkanci, eks-Jugosloveni, stanovnici i ove jedne, jedine i predivne planete. Zvane Zemlja.
Kojoj, osim majke prirode, pretimo i svi mi, pomalo. I koju ćemo, kakvi smo, pre svi mi ljudi da uništimo nego što će to uraditi zemljotresi, cunamiji, udari asteroida...
Verujem da nema čoveka u Srbiji koga ne dotiču kataklizmične slike >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << koje ovih dana stižu iz dalekog Japana. Oni koje te slike dotiču naročito nude se ovih dana Japancima za dobrovoljce. Neki drugi, sa Javnog servisa na primer, puštaju nas da u danu kad se uveliko topi jezgro reaktora nuklearke Fukušima gledamo holivudski blokbaster „Perl Harbor“ (i u njemu podmukle Japance). Kao da u filmskoj arhivi odavno nemaju onaj što se zove „Dan posle“...
Elem, slike iz Japana, zemlje na vrhuncu civilizacije, upozoravaju nas da nema te sile, ma koliko ekonomski i politički bili moćni, koja može da spreči da od lošeg ispadne još gore. Jer zemljotresa i cunamija je bilo i biće. To je usud ove planete još od pre 65 miliona godina, kad je u nju tresnuo asteroid, potamanio dinosauruse i stvorio preduslove za nov, današnji život. I čoveka u njegovom središtu. Čoveka samouništitelja.
A to biće, taj čovek, uspeo je da pređe put od kamene sekire i koplja, luka i strele, mača i puške, i da svim tim zemljotresima i cunamijima pridoda i ono što će mu, to jest svima nama, doći glave. Da stvori nuklearnu energiju. I posadi je po celoj planeti. I ne verujem da će ga, čoveka, ni sad mnogo opomenuti strašne slike iz Japana. Nije tako bilo ni posle Černobilja. Ni posle Hirošime i Nagasakija. Dozvolili smo, svi mi, da se ta samouništiteljska sila širi, uvereni da smo toliko moćni da možemo držati stvari pod kontrolom. Ali šipak.
Sećam se, koliko pre pola godine, i u Srbiji se ponovo počelo šuškati kako bi nam dobro došla pokoja nuklearka. Kasnije smo čuli i to da ćemo s bratkom Bugarinom, kukala nam majka, sačiniti jednu tu odmah iza granice. Kao, dobro je, ne gradi se kod nas. Ne može zbog moratorijuma. A sad vidimo da ni ti kompjuterski savršeni Japanci nisu bili u stanju da predvide da to nuklearno zlo može da procuri posle zemljotresa. Mogu da zamislim šta bi tek mi i Bugari bili u stanju da sklepamo...
Zato, ako još ima pameti, i ako već imamo te Ujedinjene nacije, krajnje je vreme da se tamo, na Ist riveru, neko pozabavi tim pitanjem. I da se lepo stavi katanac na sva ta nuklearna čudovišta, a radioaktivna jezgra zauvek ugase. Naravno, i da se demontiraju i unište sve one silne nuklearne bojeve glave. U protivnom, ne piše nam se dobro.
A oni koji se sad teše da je Japan daleko i da se radijacija neće proširiti do nas trebalo bi jednom zasvagda sebi da utuve u glavu: Srbija se brani u Tokiju!
