Izvor: B92, 02.Jun.2014, 16:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trauma je okidač za mucanje
U Zavodu „Prof. dr Cvetko Brajović“ godišnje se rehabilituje 4.500 pacijenata. U mnogim porodicama deca doživljaju frustracije.
Dobro poznata deviza da su nam deca najveće bogatstvo dolazi u ozbiljno iskušenje kada su u pitanju najmlađi koji imaju problema sa govorom. Kada poremećaji govora postanu ozbiljni, kvalifikovanu pomoć pacijenti traže u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju „Prof. dr Cvetko Brajović“ u Beogradu. Ova, jedina referentna >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ustanova godišnje rehabilituje oko 4.500 pacijenata. Osim mucanja, koji je najčešći i sve učestaliji problem, kod dece se javljaju i disfazije i sporiji razvoj govora, kao što je to slučaj npr. kod autizma. U ovoj ustanovi se primenjuje i rehabilitacija govora kod pacijenata koji su doživeli šlog ili imaju neki drugi neurološki problem, pišu Novosti.
U ovom Zavodu, osnovanom 1971. godine, leče se pacijenti sa uputom iz cele Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i distrikta Brčko. Najveći broj njih je predškolskog uzrasta sa poremećajem govora (mucanjem), a na ranom dovođenju dece u ovu ustanovu insistira se kako bi bila pošteđena kasnije stigmatizacije kada pođu u školu. Ovde rade lekari psihijatri, defektolozi: logopedi, oligofrenolozi, fizijatri, psiholozi, stomatolozi.
- Ne postoji univerzalni metod lečenja, kao što ne postoje ni dva identična deteta sa svim aspektima bolesti - ističe v. d. direktora dr Dijana Lazić Puškaš, profesorka Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (FASPER). - Čitavi timovi lekara i saradnika su zaduženi, prvo, da procene govorne kapacitete pacijenata i njihovo eventualno psihičko oštećenje, koje može biti i posledica usporenog ili zaustavljenog mentalnog razvoja, a zatim, da pruže medicinsku pomoć kroz rehabilitaciju. Ako ima potrebe, pacijent se na dve nedelje upućuje u naš stacionar u Lipovici zajedno sa pratiocem, gde prolaze visokokvalifikovanu obuku vežbi koje će nastaviti kod svojih kuća.
Stare, neuslovne zgrade
Najozbiljniji problemi Zavoda za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju vezani su za stanje dva objekta u kojima se radi. Centralni objekat u Ulici kralja Milutina lekari i pacijenti dele sa Gradskim gerontološkim centrom. Zgrada je stara, nenamenski izgrađena početkom prošlog veka, nikada nije detaljno renovirana. Teško je održavati higijenu, boriti se sa insektima, instalacije se često kvare... Objekat u Lipovici, blizu Barajeva, znatno je mlađi, ali ni on nije namenski građen. I tu se radi sa pacijentima koji su preživeli traumu mozga, šlog ili neku drugu bolest koji su kompromitovali centar za govor, pa moraju ponovo da nauče da govore. Rehabilitacija je duga i naporna, ali rezultati su često fascinantno dobri. Prof. Lazić Puškaš kaže da je posebno veliki problem nedostatak prostora za rad terapeuta, lekara... Neophodna je pomoć države, resornog ministarstva i društva u celini.
Prema rečima prof. Lazić Puškaš, problemi sa govorom kod dece su u visokom broju slučajeva pokazatelji i posledica nezdrave porodične sredine. Osetljive duše dece reaguju burnije, a posledice su veće nego što roditelji mogu očekivati. U mnogim porodicama konflikti su svakodnevni. Odrasli smatraju da deca to ne primećuju. I tako, dete doživljava frustracije koje ne može da razreši, a mucanje je jedan od čestih simptoma preživljavanih trauma. Nekad su frustracije posledica nezadovoljstva i patnje izazvane prikrivanjem nasilja u porodici: zanemarivanja, ali i zlostavljanja.
Takođe, takva deca mogu biti ćutljiva van kuće, dok u kući govore, što je znak da postoje psihološki problemi koji se odražavaju na govor.
Društvo je sklono stigmatizovanju ranjivih grupa, što je posebno izraženo kod školske dece. Neretko se javlja vršnjačko nasilje, psihičko ili, čak, fizičko, prema deci koja imaju problema sa govorom. Da bi se izbegle takve incidentne situacije, stručnjaci Zavoda insistiraju na radu sa decom predškolskog uzrasta.
- Preopterećeni smo i brojem pacijenata, i brojem usluga, zbog toga nismo u mogućnosti da pacijentima pružimo više od jednog tretmana nedeljno, iako smo svesni da bi trebalo da ti tretmani budu znatno češći. Ipak, ciklusi terapija traju nekoliko meseci, najviše godinu dana, jer je nedopustivo da se mucanje leči nekoliko godina - kaže dr Lazić Puškaš. - Nažalost, ponekad nema saradnje terapeuta sa roditeljima/pratiocima koji neozbiljno shvataju svoju obavezu, ne primenjuju vežbe za koje su obučeni, pa pozitivni rezultati izostaju. Tada se lečenje sprovodi unedogled.
Direktorka Zavoda zato smatra da je krajnje vreme da se počne sa edukacijom građana, a posebno dece školskog uzrasta, da smetnje u govoru, ali i razvojni poremećaji kao i poremećaji u ponašanju, ne treba da budu smetnja da se takvi vršnjaci prihvate kao drugovi u igri, školi, sportskim nadmetanjima. Time bi se uticalo i na ponašanje članova porodica te dece koja su sada, upravo unutar porodica, ili zanemarivana ili prezaštićena, kada roditelji ne žele da priznaju da nešto nije u redu sa njihovim detetom.
Nedostaju stručnjaci i oprema
Kroz stacionar u Lipovici tokom prošle godine prošlo je 685 pacijenata, dok je u objektu u Ulici kralja Milutina pruženo više od 50.000 raznih usluga i pregleda. Postojeći kadar nije dovoljan za toliki obim posla, nedostaju neurolozi, epileptolozi. Specijalista ORL u Zavodu to pokušavaju da prevaziđu insistiranjem na medicinskim inovacijama. Lekari i saradnici prilagođavaju se novim trendovima u lečenju psihofizioloških poremećaja kao što su radna terapija i kreativne radionice, a u planu je i uvođenje hipoterapije, odnosno rada sa konjima. Ujedno, kontinuirano se sprovodi stalna edukacija zaposlenih, ali novac je ograničavajući faktor.
Sa zastarelom opremom Zavoda situacija je komplikovanija. Iako je nedavno obnovljena oprema za ispitivanje slušnog aparata pacijenata, nedostaju dve senzorske sobe za terapeute koji rade sa decom sa smetnjama u razvoju. Nedostaju i razni programi (softveri) za ispitivanje sluha. Sve to ozbiljno ograničava unapređivanje dijagnostike.
Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net
