Izvor: B92, 30.Jun.2010, 14:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svoja krv, ipak, najbolja
Tuđa krv u istoriji dobrovoljnog davalaštva nikada nije bila bezbednija nego sada, ali ipak nikad nije dovoljno bezbedna.
OPERACIJE su često neizvodljive bez transfuzije krvi. Nestašica ove dragocene tečnosti neretko otkazuje intervenciju koja znači zdravlje, ili čak život. Postoji međutim alternativa koja se zove se autotransfuzija. U tom slučaju, davalac i primalac je - ista osoba.
Bilo da je reč o spasavanju krvi, izgubljene tokom operacije koja se prečišćena >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << vraća pacijentu, ili njenom planiranom, preoperativnom obezbeđivanju, autologna transfuzija ne popunjava samo manjak krvnih rezervi, nego je za pacijenta najbezbednija. Ovo, u razgovoru za „Novosti", ističe dr Branko Čalija, načelnik Službe za transfuziju Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, koja je za ovu oblast trening centar za domaće i kolege sa prostora bivše Jugoslavije.
* Znači li to da primanje tuđe krvi nije bezbedno?
- Transfuzija nikad nije bila bezbednija, svaka jedinica se testira na HIV, hepatitise, sifilis, kao i na niz infektivnih bolesti, karakterističnih za region. Smatra se da je danas tuđa krv najbezbednija u istoriji dobrovoljnog davalaštva. Ipak, ona nikad nije dovoljno bezbedna. Nije problem sama krv, nego organizam primaoca, jer on je već „načet", a unosom tuđe krvi, ili krvnih sastojaka, može da se „prelije čaša", pa da dođe do zapaljenja i različitih imunoloških reakcija. Moguće je da strana krv toliko optereti cirkulaciju primaoca, da njegov kardiovaskularni sistem to bukvalno ne može da podnese, ili da dođe do akutnog oštećenja pluća, izazvanog transfuzijom. Ovde važi pravilo - od viška glava boli.
* Koji rizici prate čuvanje krvi, obezbeđene dobrovoljnim davalaštvom?
- U frižideru se krv čuva na minus četiri, a u organizmu ona stalno cirkuliše. Eritrociti zdrave odrasle osobe žive oko sto dana, a u cirkulaciji dnevno strada jedan procenat. U frižideru krv maksimalno može da se čuva 42 dana. Posle sedam dana svaki sledeći dan donosi novi rizik po eritrocite, koji ponekad posle transfuzije daju nepovoljne efekte. Posle 14 dana provedenih u frižideru, eritrociti praktično nisu za upotrebu.
* Šta može da se dogodi?
- Kad puknu u mikrocirkulaciji, oslobađa se kalijum. Krv ima, kako to transfuziolozi kažu, potencijal. Reč je o sakrivenim medijatorima, koji pokazuju svoju snagu tek pošto prepoznaju opasnost. Oni su prozapaljenski i kad se nagomilaju u organizmu kome je inače narušen odbrambeni mehanizam i stupe u akciju, može da nastane efekat koji zovemo komorbiditet. Stradaju vitalni organi: pluća, jetra, bubrezi, mozak, srce. Autotransfuzija, za razliku od transfuzije, daje krv „staru" samo nekoliko minuta do nekoliko sati, zato je idealna.
* Kolike su potrebe za krvlju u Srbiji?
- Srbiji je potrebno oko 1.000 jedinica krvi dnevno. Godišnje je to više od 300.000 jedinica, a prema podacima Zavoda za transfuziju i Crvenog krsta, obezbedi se oko 230.000 jedinica. Prikupljanjem autologne krvi amortizujete taj manjak, a i na neki način ste tu krv pretvorili u opšte dobro. To znači da i ona ulazi u sistem davalaštva krvi. Kriterijumi prioriteta su, smatram, bebe, deca, trudnice, onkološki i hematološki bolesnici, jer oni ne mogu da čekaju. Njima je svaki dan veći nego drugima. Svetski normativi kažu da „dobrovoljno davalaštvo karakteriše 50.000 jedinica krvi na hiljadu stanovnika". Kod nas se davalaštvom obezbeđuje oko 3.000 jedinica na hiljadu duša.
* Koje klinike primenjuju autotransfuziju?
- Institut za kardiovaskularne bolesti KCS, gde taj posao vodi dr Nebojša Savić, inače naš đak, instituti za onkologiju i radiologiju i za majku i dete. Do ove godine, istim tempom, išla je Ortopedska bolnica „Banjica" ali sad nažalost, ponovo koriste velike količine tuđe krvi. U Srbiji se autotransfuzija primenjuje u Sremskoj Kamenici, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. Takođe u Užicu i , Valjevu, ali ti centri nemaju kardio i neurohirurgiju, niti onkologiju, u okviru koje, najčešće pacijenti ne mogu da čekaju. Zato, ukoliko nema raspoložive krvi, ti bolesnici, u stvari, jedino sa primanjem svoje prečišćene krvi, dobijaju šansu da se dalje bore sa bolešću.
* Koji je obim autotransfuzije u Institutu „Dedinje"?
- Prošle godine, operisali smo oko 4.000 pacijenata, od toga 2.133 na srcu i oko 1.900 u vaskularnoj hirurgiji, na arterijskim krvnim sudovima. Pored toga, lečili smo i pacijente koji krv primaju u terapijske svrhe. Imamo 200 kreveta, što znači da nam je ogromna propusna moć. Krv dobrovoljnih davalaca, primilo je 1.680 pacijenata. Nikada krv ne dajemo nepotrebno, kriterijumi su vrlo oštri i sve oštriji u celom svetu. Spasavali smo krv kod 1.520 pacijenata, a oko 40 odsto nije primilo tuđu krv. Od 2.133 bolesnika, kojima je operisano srce, njih oko 800 nije primilo tuđu krv. U vaskularnoj hirurgiji taj procenat je mnogo veći, jer je kriterijum davanja još stroži. Znači, više od polovine ljudi koji su se operisali u našoj ustanovi - primilo je autotransfuziju.
* Država je preuzela na sebe finansiranje setova za autologno davanje krvi. Znači li to da podržava taj projekt?
- Država je razumela naš trud, ali struka (specijalista transfuzijske medicine), ne smatra sebe kompetentnom da uđe u operacionu salu. Znam da smo mi mogli tu priču da iznesemo van granica i kažemo - mi stojimo iza toga. To me i najviše boli. Potpuno smo na dve različite strane. Država nas podržava, a struka ne priznaje, to je paradoks. Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, odmah je shvatila suštinu toga, da će spasiti živote i mnogo novca uštedeti, jer kroz aparat prođe i po desetak litara krvi.
* Šta o svemu kaže zakonodavac?
- Zakonodavac čeka nas, ne može ništa da kaže. U tome je prednost službi kao što je ova - tamo gde je transfuzija u sklopu bolnice, zainteresovani su za naš projekt, ali zavodi (Beograd, Novi Sad, Niš), nisu. Transfuziolog bi trebalo da bude sastavni deo hirurškog tima. Ko će pacijentu dati odgovor na pitanje šta je za njega najbolje u ovom smislu, ako u bolnici, u kojoj se operiše, nema transfuziologa? Videćemo šta će se dešavati kad se kardiohirurške intervencije budu radile u privatnom sektoru. Pacijent ima pravo da bira gde će da se operiše, na koju adresu će otići novac Fonda, namenjen njegovom lečenju.
IZBOR NA PACIJENTU
PACIJENT nije objekt, naprotiv, on i mora da postavi pitanje, da li je to što se nudi, za njega najpovoljnije - kaže dr Branko Čalija. - Naši korisnici zdravstvene zaštite moraju da se edukuju i da shvate da imaju određena prava i da nas na to obavezuje Evropa. Ne mogu da budu pasivni. Bolestan čovek će jednog dana, i po kriterijumu (auto)transfuzije, moći da selekcioniše ustanove i da državi postavi i ovakvo pitanje: „Voleo bih da dobijem sopstvenu krv, a ako se to u ovoj ustanovi ne radi, neka mi doktor potpiše da nije bilo drugog rešenja". U tom slučaju, pacijent primi tuđu krv, ali nije u redu da ima alternativu, a da ne bude informisan.
ITALIJANI PREDNJAČE
NA Starom kontinentu, autotransfuzija se najviše koristi u Italiji, Španiji, Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, dok Velika Britanija prilično zaostaje. Ni Evropa, ističnj dr Branko Čalija, ne gleda podjednako na autotransfuziju: ima zemalja u kojima se masovno primenjuje i onih, koje „kaskaju". Evropski prosek je pet odsto, u Italiji je prosek 8,5, a u Francuskoj sedam. U Srbiji, ne dostiže ni jedan procenat, ako se posmatra prosek. Ukoliko se gledaju bolnice koje redovno primenjuju autotransfuziju, prosek je fascinanatan 50 odsto - deset puta više od Evrope!
Izvor: Ivana Stanojević, Novosti.rs
