Izvor: B92, 08.Sep.2011, 14:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sarajevska " tačno u podne
U Srbiji se zbog sepse umire isto onoliko koliko i zbog infarkta.
Kad se invazija mikroorganizama ne prepozna odmah, žrtva će podleći u prvih 48 sati.
Kad od Kliničkog centra Srbije idete niz Resavsku ulicu, naročito od pola jedanaest pa do podne, nabasaćete na desetine prolaznika koji u lepim belim bolničkim uniformama hitaju prema „Pekabeti” i banci na naspramnom uglu Resavske i Miloša Pocerca. Ista slika je i na trotoarima nizbrdo, prema Sarajevskoj, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << inače poznatoj po većem broju dobrih pekara, ćevabdžinica i banaka.
Ukoliko se zadesite u nekoj od njih, uvek ćete oko sebe imati nekog u beloj odeći i, naravno, u belim klompama. Te neobično odevene osobe uglavnom su iz Kliničkog centra Srbije i možda iz obližnjih zdravstvenih ustanova. Takve scene su svakodnevne, iznenađujuće su i teško zamislive u bilo kojoj uređenoj zemlji.
Možda će neko pomisliti da šetači po povratku u bolnice presvlače svoju odeću i obuću kako ne bi klice sa ulice uneli do svojih radnih mesta. Ne. Na to ih niko ne tera. Čovek ne mora biti medicinski stručnjak da bi znao da bela uniforma nije znak raspoznavanja već je dvosmerna zaštita u zdravstvenom miljeu.
Neko će reći da su posete bolesnicima slobodne, ali mora znati da posetioci ne rukuju nikakvim medicinskim materijalom niti instrumentima, a u posete dolaze u određeno vreme sa ograničenim trajanjem.
U centru pažnje javnosti ovoga leta bila su trovanja ešerihijom i salmonelom, ali i bolničke infekcije i sudske presude nekim lekarima i njihovim saradnicima, posle čijih intervencija iz kategorije „jednostavnih postupaka” pacijenti nisu preživeli. Oni su zbog neopreznosti ili nemara optuženih postali žrtve trovanja krvi, tj. sepse.
Sepsa nije nikakva retkost, a što je najgore, teško se zaustavlja i ukoliko se ne prepozna u prvim satima spasa nema. Ona ne bira. Svojevremeno je ubila Gustava Malera dok je bolovao od zapaljenja krajnika, koji nas je zato ostavio bez kraja 10. simfonije, zatim Endija Vorhola tokom zapaljenja pluća, pontifeksa Jovana Pavla Drugog usled mokraćne infekcije i mnoge druge.
Dešava se da kombinacijom srećnih okolnosti i najmodernije, inače, vrlo skupe terapije, koja nije uvek na raspolaganju, neko izvuče živu glavu. Mnogi bolesnici mogu biti spaseni samo ukoliko se terapija primeni u prva dva sata od nastanka sepse. Ali ni najmoćnije medicinske kuće u Evropi i svetu ne dozvoljavaju sebi rutinsko korišćenje najmodernijih lekova na bazi genetički izmenjenih embrionalnih ćelija.
Ovi lekovi koriste se samo ukoliko pacijent ima realnih izgleda za ozdravljenje. I pod takvim okolnostima preživljavanje je samo 25 odsto. Surova logika odabira pacijenta je neophodna. To je kao u ratu. Prednost nad ostalima imaju ranjenici koji će preživeti. U svakom slučaju, izlečenja od uznapredovale sepse su retkost koliko i glavni dobici u igrama na sreću.
U eri moćnih antibiotika bukvalno je iščezla opreznost od infekcija. Obrazovana javnost, studenti medicine, pa čak i mlađi lekari, malo znaju o sepsi i njenoj ubilačkoj prirodi. Nemački eksperti za sepsu u okviru organizacije SptNet izdali su ovog aprila saopštenje iz kojeg se vidi da jedna trećina nemačkih lekara zna šta je sepsa i dobro je leči, druga trećina je informisana, ali zbog cene lekova i bolničkih i drugih propisa ne primenjuje najskuplju terapiju, dok poslednja trećina ne zna ništa o savremenom lečenju sepse niti se interesuje.
O sepsi će se morati više učiti u budućnosti. Sve više bolesnika u devetoj deceniji podvrgava se ozbiljnim operacijama, na primer, kuka, iako im je imuni sistem znatno oslabljen. Mnogo je starijih sa hroničnim bolestima, transplantiranim organima i pod hemoterapijom.
Otuda i njihova sklonost sepsi. Uostalom, prosečna starost pacijenata sa sepsom iznosi 67 godina. Na nesreću, i potpuno zdravi mladići i devojke mogu oboleti i umreti od sepse iz neočekivanih razloga, poput zagnojenog korena zuba, nesterilne igle kojom im je ubrizgan lek ili inficirane posleoperativne rane.
Što se tiče ljudi odevenih u belo koje viđate od Resavske pa do Sarajevske, njih je teško sprečiti u namerama. To je posao direktora klinika i načelnika službi koji dobro poznaju svoje saradnike. Ali čini mi se da je problem u nedostatku onoga što šetači traže. Dajmo im u krugu bolnica više prodavnica hrane, poštanskih šaltera i banaka, a za uzvrat, infekcija će biti manje.
