Izvor: B92, 05.Sep.2011, 17:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rođeni heroj - Borac Nikola

Zovem se Nikola, majušan sam i žilav, hrabar i nepokolebljiv, tatin i mamin junak i borac do kraja. Ovo je moja priča, istinita, jedinstvena i herojska, tek jedna od mnogih koje vredi čuti...

Pošaljite nam svoju priču na zdravlje@b92.net

Svet sam ugledao mnogo pre plana, 13.04.2011. u 13 i 13 po maminom satu. Proveo sam pod njenim srcem 34 nedelje i 5 dana, a onda je jedna rutinska kontrola prerasla u pravu dramu... Dva aparata su davala potpuno >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << oprečne signale – rezultati ultrazvuka su nas slali kući da čekamo maj, a CTG je urliknuo da ja moram hitno napolje pošto nemam vazduha. Brzinom svetlosti mama i ja smo se obreli na trećem spratu GAK Višegradska, a poslednje što mi je rekla mazeći me preko svog stomaka bilo je: „Ne boj se srećo, drži se, biće sve dobro...". Za nepunih sat vremena od kada su nas „oteli" od zbunjenog tate, budeći se iz anestezije kao kroz maglu čula je: „Muško! " Na rođenju nisam zaplakao, ali sam izvojevao svoju prvu bitku, a mama i tata su dobili 1450 grama hrabrosti, 44 cm herojstva, 31 cm pametne glavice i svoju najveću ljubav zauvek.

Otrgnut iz topline maminog stomaka, omamljen od anestezije koja je večiti pratilac carskog reza, sa jedva prelaznim APGAR ocenama preselio sam se na odeljenje neonatologije. Mama je ostala dole, na intenzivnoj nezi, zamišljajući moje licašce, boreći se sa bolnom ranom i neprekidno razmišljajući o mojoj patnji, jer sam iz neobjašnjivih razloga neke dve nedelje kopnio u njoj, i u poslednjem trenutku iskoristio šansu da upoznam ovaj lepi svet. I danas ostaje jedno veliko zašto, na koje niko nema odgovor i jedno veliko hvala onom gore koji je sačuvao moj mali život.

Tata me je video tek sutradan. Rekli su da sam kritično, ali on nije prestao da veruje u mene. Okupivši najbolji tim da bije najveću bitku, molio se i slao samo lepe misli na čijim krilima sam pobedio prognoze iz Višegradske. Mamu sam upoznao tek prekosutra, kada je, ranjena, uspela da se dovuče na četvrti sprat porodilišta, da joj izmamim suze i osmehe. Moram da napomenem da tada još uvek nisam doživeo da me mama uzme na grudi, da je od silnih katetera, pipaka i aparata koji su me održavali imala mesta tek za dodir prstićem, ali nije zaplakala dajući mi silnu energiju da istrajem.

Svaki novi dan nosio je novo otkriće i zahtevao nove intervencije: insuficijencija pluća, sepsa, suženje na aorti ... što je ubrzalo moj odlazak iz porodilišta bez mame, u Tiršovu. Tata je odmah došao da me vidi, bodri i sokoli. Mama je napustila porodilište tek sutradan, bez mene, i odmah mi pohrlila u susret. Iako je operacija bila hitna, došlo je do odlaganja jer je pored svih muka koje su me snašle čak i jedan bezobrazni tromb odlučio da se smesti u mom srculencu. U Tiršovoj sam sačekao par dana da se oslobodi respirator na prepunoj Intenzivnoj nezi Instituta za neonatologiju, pa sam se preselio tamo.

Dugo sam se na Institutu za neonatologiju borio za svaki novi dan i odolevao trombu, čekajući dobre čike iz Tiršove da mi poprave srce. Pobedio sam taj gadni tromb 06.05.2011. uz veliku podršku tate i mame koji su danonoćno tragali za načinom da mi pomognu i uspeli da inspirišu i pokrenu dobru teta doktorku sa intenzivne nege, da istraži i primeni u mom lečenju do tada nekorišćene metode. Hrabrosti ove složne trojke dugujem svoju novu šansu, jer smo zajedno izbegli operaciju na otvorenom srcu, gde je smrtnost za ovako male bebe preko 80%.

Bez tromba, moja aorta konačno je operisana 11. maja i nova velika pobeda je bila moja. A ja, nastavio sam da se borim - ovog puta da počnem da dišem sam. Bilo je teško i naporno, dosta sam izgubio na gramaži, a onda sam konačno probao mamino mlekce i počeo lagano da rastem. Tata i mama su me svakodnevno mazili kroz otvore inkubatora, recitovali mi i bodrili me, gledali me zaljubljeno i maštali da me drže u naručju. Drugog juna to se i desilo - umotanog kao veknu, dali su me konačno mojoj mami da me grli čvrsto, najjače, i plakali su roditelji moji, od sreće, oboje. Tokom meseci na intenzivnoj nezi promenio sam mnogo raznih aparata, mnogo njih je o meni brinulo, i jačao sam polako da bih 05.06. u svom "Nikola Tesla" inkubatoru bio prebačen na poluintenzivnu negu, gde dugo nisam pokazivao napredak.

Čim su se stvorili uslovi, u rovovima mi se pridružila i mama koja je ostala u bolnici da me osnaži svojom ljubavlju i počela da me kljuka, onako kako samo mame znaju. Tata je nastavio da nam pruža ljubav i podršku, I donosi dobru energiju kroz svakodnevne posete.

A onda sam 23.06. konačno napustio inkubator stariji od mojih roditelja. Prelazak u krevetac obeležile su nove bolničke infekcije, antibiotici, infuzije, povremeno gladovanje , ali i više maženja sa mamom, ručkanje njenog mleka na flašicu, izleti sa tatom i mamom u apartman za maženje gde smo bar na par sati zamišljali i živeli kućnu atmosferu, uživajući kako porodica. Spisak mojih dijagnoza nastavio je da raste, ali samim tim i moja odlučnost i posvećenost mojih roditelja da nepokolebljivo idemo napred, do same pobede.

Moram da kažem da bih pobeđivao ja i brže uz svu maminu i tatinu ljubav i angažovanje, da nije bilo meni neodgovarajućih sistemskih uslova, ali i nemara pojedinaca. Snažno verujući u mene, tata i mama su se ponovo pregrupisali i odlučili da me na sopstvenu odgovornost, sa mojih 2. 200 g uzmu. Na Svetog Iliju konačno me odvode kući na obožavanje, maženje i paženje. Danas, nekih mesec dana kasnije imam bezmalo 3 kilograma, pokušavam da puzim, dohvatam i držim igračke, uživam, smejem se svom liku u ogledalu, mazim svoje roditelje, bezbrižno rastem... Čekaju me nove operacije, nove kontrole, nove vežbe , a ja sam spreman i rešen da istrajem.

Pogađate, nastavljam da se borim uz svoju malu porodicu, rodjake, saborce - mamine i tatine prijatelje i sve znane i neznane stanovnike inkubatora širom Srbije, i kako mi samo ime kaže – pobediću. To i jeste moja poruka za kraj – naoružajte se voljom i otvorite svoja srca dobri ljudi, zbog nas majušnih, zbog vas velikih, KEEP FIGHTING!

Izvor: BitkaZaBebe

Nastavak na B92...