Izvor: S media, 23.Avg.2010, 17:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Retrovizor života
Nostalgija nam pomaže da ne zaboravimo ko smo, kaže dr Kristin Bačo i preporučuje da je prizovemo kada se suočavamo sa dubokim problemima
Svuda u svetu ljudi se sa setom prisećaju kako je nekada dobro bilo, a u glorifikovanju prošlosti katkada se toliko preteruje, da se nostalgija na kraju svede na oksimoron – ona je "isto kao ono što nikada nije bilo". To bi se moglo najpre primeniti na setno preturanje po glavi slika iz školskih dana, mladosti, a muškarci imaju zagarantovano >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << sećanje na služenje vojnog roka, kada kao zreli ljudi obavezno prepričavaju dogodovštine iz vojske i gotovo da žale za onim vremenima, nekim vojničkim prijateljima koje možda nikada više nisu sreli, pa čak i onim omraženim oficirom. Pa i neko letovanje ovekovečeno na požutelim fotografijama, kojem smo jedva davali prelaznu ocenu, sa ove vremenske udaljenosti deluje lepše i plavlje...
O melanholiji koju u onima koji su iz njega otišli izaziva pomisao na zavičaj, da i ne govorimo. Nostalgija je nekako jača što smo od rodnog kraja udaljeniji. Ova naša specifična je utoliko što i preko Atlantika prizivamo miris sarme i ukus kajmaka. No, neke nostalgije odista jesu naše. Mi smo ih "patentirali". Takva je jugonostalgija, izraz kojim se odražava pozitivan stav prema bivšoj domovini SFRJ, kod građana država koje su nastale njenim raspadom. Izraz se koristi u negativnom i afirmativnom značenju, posebno zbog isticanja prednosti života u bivšoj domovini, veće sloboda kretanja, manje kriminala, manje socijalnih razlika...
Termin "nostalgija" opisuje čežnju za prošlošću, obično u idealizovanoj formi. Nastao je od grčkih reči koje označavaju "povratak kući" i "bol", odnosno "čežnju". Često se opisuje kao oblik melanholije, a u njeno naručje bacaju nas sećanja na lepe trenutke, drage osobe, rodni kraj...
GASTARBAJTERSKA TUGA
Svi koji su napustili domovinu "trbuhom za kruhom", znaju koliko je nostalgija ponekad opipljiva. Ona se, kao reč, proteže kroz sve njihove mejlove i telefonske razgovore. Ponekad je toliko jaka da onome ko traži novi život u novoj zemlji, godinama može predstavljati kamen spoticanja. Naročito je izražena kod ljudi koji su u tuđinu otišli bez znanja stranog jezika i nepoznavanja kulture nove zemlje. Kada se tome doda da tamo nikoga ne poznaju, da ni sa kim ne mogu porazgovarati o svojim tugama i radostima, jasno je zašto im nostalgija svakoga dana kuca na vrata. Još je Kant verovao da je nostalgija bila bolest siromaštva, te da su teritorijalne granice mogle biti prevaziđene zahvaljujući uspehu na društvenoj lestvici i bogatstvu.
Nostalgiju kao tugu za zavičajem prvi put je, u svojoj doktorskoj disertaciji u Bazelu, 1688. godine, upotrebio švajcarski lekar Johanes Hofer. Opisao je tugu za rodnim krajem kao ozbiljnu neurološku bolest, čiji su simptomi neprestane misli na rodni kraj, anksioznost, nepravilan rad srca, anoreksija, nesanica... Napisao je da je nostalgija "tuga čiji koren leži u želji za povratkom u rodni kraj” i od tada je nostalgija poznata i kao "švajcarska bolest" ili "švajcarska tuga za zavičajem". Hoferove teze bile su zasnovane na dva klinička slučaja: na primeru momka iz Berna koji je otišao na studije u Bazel, i sluge koji je, posle nesreće, smešten u bolnicu daleko od porodice. Oba pacijenta bila su u agoniji da bi, po dolasku kući, čudesno brzo ozdravili. Ispostavilo se da oni nisu usamljeni slučajevi, te da je "dijagnozu nostalgije" imala većina švajcarskih najamnika i vojnika plaćenika, koji su dugo boravili u inostranstvu. U ravnicama Francuske i Italije, oplakivali su planinske predele rodnog kraja, a lekari nisu uspevali da objasne šta je pacijentima koji su kod njih stizali skrhani, što se uklapalo u teoriju o "švajcarskoj bolesti".
“Zaraza” je počela da se širi i Engleskom. Nostalgija je prvi put upotrebljena u publikaciji "Ser Džozef Benks žurnal", gde je pomenuto putovanje kapetana Džemsa Kuka na Pacifiku, koji je, negde blizu Jave, primetio da su mornari "sada prilično udaljeni od kuće, da ih je pogodila bolest zvana nostalgija".
U Engleskoj su vojnici oboleli od nostalgije uglavnom uspešno lečeni i vraćani kući, a lekar jedne bolnice na severu Engleske, Robert Hamilton, krajem 18. veka opisao je slučaj vojnika obolelog od nostalgije, mladog Velšanina, zgodnog, dobro obučenog za službu, koji se, bledih obraza, žalio da oseća slabost, ali da ga ništa konkretno ne boli, osim što oseća buku u ušima i ošamućenost. Nedelje su prolazile, a on je sve više kopnio. Tokom jutarnje vizite, a posle tri meseca boravka u bolnici, pomenuo je da u glavi ima snažne slike kuće i prijatelja. Jednog jutra tražio je od lekara da ga pusti kući, on mu je obećao da hoće, ali kada bude ojačao za put. "Mladić je iznenada dobio apetit i za manje od nedelju dana na njemu su bili vidljivi znaci oporavka”, zapisao je Hamilton. Do sredine 19. veka nostalgiji više nije bilo mesta među bolestima priznatim u medicini, iako se od nje bolovalo i kasnije, u oba svetska rata. Nostalgija je nestala iz medicinskih udžbenika, jer je posle lečenja, pre dva veka, čak i opijumom i pijavicama, konstatovano je da je, ipak, izlečiva bolest, ali nije nestala iz književnosti.
Profesorka slavistike Svetlana Bojm, koja godinama živi u SAD i proučava različite pojavne oblike nostalgije, ocenjuje da je
"20. vek započeo kao futuristička utopija, a okončao se nostalgijom”, i za to okrivljuje globalizaciju i moderan život: "Nostalgija pokušava da uspori vreme i napredak". Rođena u Sankt Peterburgu, u domovinu je dolazila desetak puta otkada je pre dve decenije emigrirala u SAD. "Prošlost se nikada nije desila onako kako je se sećate", smatra Bojmova, koja razlikuje dva tipa nostalgije. Prva je reflektivna. Podrazumeva da se prisećamo prošlosti, ali izostanak želje da nam se prošlost vrati. Ona je pozitivna, jer nas tera da istražimo svoja iskustva. Nasuprot tome, postoji "povratnička nostalgija", koja nije u sećanju, nego u korenima i tradiciji.
Dok je nekada čežnja za dobrim starim vremenima i prizivanje lepih uspomena, čak i u umerenim količinama, smatrano nezdravim, nova istraživanja pokazuju da nostalgija može da bude i lekovita. Tako Tim Vajldšat, profesor na Univerzitetu u Sautemptonu, čija su istraživanja pokazala kako poneko putovanje kroz prošlost doprinosi da se osećamo nadahnutije i manje usamljeno, kaže: "Možete iskoristiti nostalgiju kao podstrek.
Lepa sećanja su kao pauza od negativne energije. Ili, kako bi jedan od učesnika u istraživanju rekao, nostalgija je odmor u našim umovima". Nostalgija, dakle, može da pomogne kada se osećate loše, obolelima od Alćajmerove bolesti sećanja se pobuđuju poznatim melodijama i fotografijama i igra se na kartu nostalgije. Nostalgija nam pomaže da ne zaboravimo ko smo, kaže dr Kristin Bačo sa fakulteta u Sirakuzi. Prizovite je i kada se suočavate sa dubokim problemima. Prema istraživanjima Bačove, nostalgični tipovi ljudi imaju veće sklonosti da svoja dostignuća iz prošlosti koriste kao obrazac, vodič kroz krizne periode. "To je pomalo nalik vožnji", kaže ona. "Gledanje u retrovizor omogućava vam da steknete potpunu sliku o situaciji."
Naravno, nijedan stručnjak se ne zalaže za život u prošlosti. Ali, u sećanju na prošlost nema ničega lošeg, pod uslovom da je vidimo onakvom kakva je doista bila, a ne kakva bismo želeli da je. Oni koji idealizuju prošlost, to čine verovatno zbog toga što su izgubili oslonac u životu, ili što, naprosto, ne prihvataju proces starenja. I, tu dolazimo do suštine nostalgije – ona je u svojoj osnovi žal za sopstvenom mladošću. Neki na tome dobro i zarađuju - nude nam retro proizvode, retro odeću, kompilacije retro akorda, a mi možda žalimo za nekadašnjim novogodišnjim čestitkama, za mirisom tek ispržene kafe u zrnu, cimeta, vanile... I niko na to nije imun, jer - jednom nazivana "hipohondrijom srca", nostalgija je postala iskustvo koje gotovo svako odrastao može da prepozna.
NEIZLEČIVA KAO REUMA
Ovako je nostalgiju opisao Aleksandar Hemon, bosansko-američki pisac, koji povremeno objavljuje tekstove u "Njujorkeru", "Eskvajeru", "Njujork tajmsu". Nostalgiju je lično osetio i proživeo kada je iz Sarajeva emigrirao u Čikago.
"Nostalgija je, naravno, neprebolni osjećaj da si jednom nekom mjestu i vremenu pripadao i da tamo više povratka nema. Nostalgija je tako nemoguća bez izmještanja: to dobro vrijeme je prošlo, tom dobrom mjestu više nema pristupa, a ovo i ovdje nije ni nalik onome onda - nikad više ništa nije kao što je nekad bilo, niti će ikada biti. Jedna od posljedica te bolne iluzije je izvjesna šizofrenija: ako ništa nije kao što je nekad bilo, onda ni ja nisam ono što sam nekad bio, što će reći da fali dobar komad onog mene koji je pripadao tom dobrom mjestu i vremenu. Čovjek se podijeli, kao ameba, na prošlog i sadašnjeg sebe i njih dvojica povremeno razgovaraju, ali nikad nisu na istom mjestu u isto vrijeme. Nostalgija je neizlječiva, kao reuma, te tako nema spasa od povremenog žiganja, a nekada se čovjek ne može ni pomjeriti. Ipak je lakše ako se odnos sa novim i starim mjestom zasniva na onome što ti pripada, na stvarima koje se mogu prenijeti iz nekada-tamo u sada-ovdje i obrnuto."
Izvor: Novosti
