Izvor: S media, 26.Apr.2010, 19:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ram za život
Autor: Jelena Orlandić
Kada prihvatamo ograničenja, mnogo nam je lakše da odredimo gde ćemo usmeriti svoju energiju. Ograničenja su nam neka vrsta putokaza.
Ram za život
Za početak, evo jedno prilično neobično pitanje. Kada bi znali kako je to ne-postojati, kao što znate kako je to postojati, na šta biste se odlučili: na postojanje ili ne-postojanje? Drugim rečima, da li biste odabrali da se rodite na planeti Zemlji? Ovo pitanje, osim što >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << je neobično, sasvim je nelogično. Ne možete znati na šta biste se odlučili, jer iskustvo nepostojanja nikada niste i nikada nećete imati. Čak i kada bi (negde, nekako) jednom ne-postojali, uzevši u obzir da vas ne bi bilo, ne bi bilo ni onog koji doživljava, dakle ne bi bilo niti iskustva ne-postojanja. Možete samo zamisliti kako je to ne-postojati, što nije ni blizu pravom nepostojanju, jer je zamišljeno na temelju iskustva postojanja. Vi jednostavno postojite, ja jednostavno postojim. Mi postojimo.
Ono što je ovde cilj istaći je činjenica da u samom startu nismo imali mogućnost izbora. Možemo, doduše, verovati da smo svoj život, baš ovakav kakav jeste, sami odabrali i dizajnirali, ali to je stvar verovanja, a ne iskustva. Svest svakog od nas se polako stvarala tokom detinjstva i naše iskustvo nam govori da je ovo ko smo i šta živimo zapravo sve što poznajemo.
* Mogućnost izbora
Osim što nismo imali mogućnost izbora u vezi postojanja, nemamo ga ni u vezi puno drugih stvari. Osim što ne možemo leteti ili, recimo, disati pod vodom, ne možemo promeniti još dosta toga što bismo možda želeli. Kao prvo, ne možemo promeniti činjenicu da bez vode, hrane i sna nećemo baš dugo živeti. Kao drugo, ne možemo promeniti svoje gene i porodično poreklo. Kao treće, ne možemo promeniti činjenicu da neke talente imamo, a neke nemamo. Ono što je ovde važno reći je da je ljudski život pun razno-raznih ograničenja. Jedino što u vezi toga možemo da učinimo je da prihvatimo svoju nemoć, odnosno da se sa sopstvenim ograničenjima – pomirimo.
Međutim, to je lako reći, a mnogo teže učiniti. Većina nas je frustirana zbog onog što bismo hteli, a trenutno ne možemo da imamo ili zbog onog što bismo hteli da budemo, a trenutno to nismo. Ipak, iznenađujuće je koliko nam upravo ograničenja, kada smo u stanju da ih prihvatimo, mogu biti od koristi. Dok vozimo, moramo imati ograničenu mogućnost kretanja, inače će nastati haos. Put ima određenu širinu i nije baš pametno voziti suprotnom stranom ili skretati na puteve koji nisu prokrčeni. Tu su ograničenja koja poštujemo kako bi sve prošlo u najboljem mogućem redu.
******
Ljudski život je pun razno-raznih ograničenja. Jedino što u vezi toga možemo da učinimo je da prihvatimo svoju nemoć, odnosno da se sa sopstvenim ograničenjima – pomirimo. Iznenađujuće je koliko nam upravo ograničenja, kada smo u stanju da ih prihvatimo, mogu biti od koristi.
******
* Prihvatanje ograničenja
Slično je i u životu. Kada prihvatamo ograničenja, mnogo nam je lakše da odredimo gde ćemo usmeriti svoju energiju. Ako već ne možemo sutra da odletimo na Bahame i ostatak života provedemo surfujući na talasima i lenčareći u mreži za spavanje, tražićemo životno zadovoljstvo na neke druge načine. Ograničenja su nam neka vrsta putokaza. Kada bismo u svakom trenutku mogli sve, od svih tih mogućnosti bi se pogubili i, iz puste želje da napravimo odjednom svašta, verovatno ne bismo mogli ništa. Ljudi koji imaju osećaj da mogu sve, zaista često u životu ne naprave ništa, jer je u tom “sve” sadržano previše izbora, pa lako odustaju ili stalno menjaju pravac kretanja.
******
Nijedan savetodavac ne može predvideti sve situacije u kojima se osoba može naći. U svakoj socijalnoj situaciji postoje brojne finese, koje im daju jedinstvenost, i nešto što bi priličilo uraditi u jednoj situaciji, u drugoj, iako vrlo sličnoj, moglo bi imati negativno dejstvo.
******
Ograničavanje izbora je često mnogo bolja stvar no što nam se čini. Samo je pitanje kako na to gledamo. Ukoliko imamo previše izbora, ne samo što se lako možemo izgubiti u njima, već vrlo lako možemo odabrati i nešto pogrešno, ili nešto što nam prosto ne ide u korist, ma kako nam to izgledalo. Pitanje je, zapravo, kako doživljavamo stvarnost, ali isto tako i na koji način percepiramo naše izbore. Često mi te ograničenja i ne vidimo, ili ih doživljavamo kao nametnute izbore što ne mora nužno biti slučaj.
Ako želimo nešto da naslikamo, dimenzije platna će u velikoj meri određivati smer i dužinu naših poteza. Slično je i u životu. Tu su generalna ograničenja prostor-vreme sistema koja su primenljiva na sve ljude i individualna ograničenja koja važe za svakoga od nas. Ona su neka vrsta životnih okvira koji nam omogućavaju da svoje životne poteze, poput poteza četkicom na platnu, povlačimo svesnije i sigurnije.
Kada poštujemo ograničenja, napredujemo mnogo brže, jer se unutar tih ograničenja još uvek nalazi široko polje mogućnosti. Međutim, te mogućnosti propuštamo da sagledamo ako stalno upiremo pogled izvan okvira. Ograničenja nisu ni naši prijatelji, ni naši neprijatelji. Ona su utkana u ljudsku prirodu, dolaze u paketu s postojanjem i njihovo prihvatanje je temelj za kreiranje sopstvene životne putanje.
* Kreiranje putanje
Kako ćemo tu životnu putanju kreirati ipak je na nama. Naravno, sasvim je moguće nervirati se zbog ograničenja i živeti u gotovo izmišljenom svetu u kome je zaista moguće uskočiti u avion i odleteti na Bahame, ili bilo gde drugo. Ali šta se time postiže? Koji je finalni cilj? Osim frustracije kada se stvarnost pobrine da joj se vratimo.
Zato je daleko bolje prosto raditi sa onim materijalom koji imamo, funkcionisati sa ponuđenim opcijama, umesto stalno tražiti nove koje su teško ili nikako ostvarive. Naravno, ovo valja shvatiti u veoma širokom kontekstu. Ukoliko smo u situaciji koja nam ne odgovara, naravno da treba potražiti opcije koje će ponuditi promenu situacije i nekakvo rešenje. Ali u domenu onoga što je moguće. Cilj je, na kraju, upoznati stvarnost. I tek onda posmatrati opcije koje u toj stvarnosti postoje.
Naravno, čak ni stvarnost ne treba uzimati zdravo za gotovo, i jako je važno razumeti ono što prihvatamo, upoznati, pa tek onda donositi odluku i suditi o tome da li ćemo nešto prihvatiti. U suprotnom, nema te filozofije, niti verovanja koje će učiniti da se osećamo udobno i zadovoljno u svom životu.
* Upoznavanje stvarnosti
Većina pristupa u duhovnosti je vrlo daleko od realnosti. Prihvatajući nekritički neku od definicija stvarnosti propuštamo da se sa njom upoznamo. Svi mi, osim odnosa jedni s drugima, imamo i odnos sa celokupnom stvarnošću. Reči Bog, Univerzum i Postojanje su suviše korišćene i povlače za sobom mnoštvo zbunjujućih asocijacija. Reč stvarnost deluje najrealnija. Ona je tu, obična je i neobična. Mi smo deo nje i ona je deo nas.
* Previše analiziranja
Kada smo uvučeni u tunele svojih potisnutih emocija, u mrežu svojih misli i fantazija, ne osećamo se naročito dobro. Često rad na sebi brkamo sa razmišljanjem o sebi. Preterano analiziranje sebe i svojih postupaka stvara privid napretka. Um je majstor privida i ako mu dopustimo da kroji sliku o nama, uvek će doći do nečega. Da li je to nešto bilo vredno mentalnog napora i samim tim, odsustva od užitka u običnim, svakodnevnim zbivanjima, to je druga je priča.
Isto kao što postoje ljudi koji nisu spremni da razmišljaju o sebi i smatraju to gubljenjem vremena, isto tako postoje i ljudi koji će preterano analizirati sebe i svoje postupke, ali i postupke drugih. Neprestano će preispitivati svoje postupke, odluke, misli… Često će u tome izgubiti mnogo vremena, ali i drugih zadovoljstava. Naravno, ne treba biti u potpunosti “operisan od analize”, ali ne treba ni u tome preterivati jer se lako može dogoditi da život prolazi pored nas dok smo mi zauzeti detaljnom analizom nečega što je krajnje jednostavno.
* Orijentacija ka stvarnosti
Želeći da prihvatimo sebe kakvi jesmo, razmišljamo o tome kako to da učinimo ili šta još treba da uradimo ili promenimo da bismo to postigli. I tako zaboravljamo na jednostavnu istinu koja glasi: takvi kakvi jesmo smo takvi kakvi jesmo. Ovde i sada. Ne jednog dana kada budemo «bolji» ili «drukčiji», ne nakon što postignemo ovo ili ono. Tu, sada. Takvo prihvatanje ne donosi stagnaciju. Nasuprot tome, to je temelj promene. Previše analizirajući sebe i svoje postupke postajemo egocentrični. Stalno upirući pogled prema unutra, propuštamo ono što se događa napolju.
Dobar osećaj dolazi u paru sa mogućnošću poklanjanja pažnje spoljnom svetu. Osećamo se dobro kada primećujemo njihanje palme u prolazu, kada čujemo zvonke glasove dece s obližnjeg igrališta. Osećamo se dobro kada smo privučeni stvarnošću, kada nas stvarnost zanima. Važno je naravno i to da imamo sposobnost da takve stvari vidimo, čujemo, osetimo. Zanemarivanje stvarnosti ne zvuči dobro, zar ne? A opet, ukoliko previše analiziramo, odvajamo se od stvarnosti i krećemo nekim drugim putem. Može delovati da je to put ka boljoj stvarnosti koju ćemo mi kreirati tako da nam odgovara, ali kako je to onda stvarnost? Slično kao kada se mački rašire zenice – ona je alertna, pomno prati svaki pokret. Tu je nešto što joj je bitno: možda hrana, možda klupko konca, možda kakav mačak, a možda i pas. Nešto je drži prisutnom, usredsređenom, budnom. Isto tako i mi moramo biti budni za stvarnost. Jer kreiranje stvarnosti nastupa, odnosno prilagođavanje nastupa tek onda kada znamo sa čime se suočavamo. Tek onda kada znamo od kojih materijala možemo da gradimo i kako možemo da oblikujemo ono sa čime se suočavamo.
* Duhovni realizam
Odnos sa stvarnošću možemo usporediti s odnosom s nekom osobom. Ako nam se sviđa, želimo je upoznati. Ako nam se ne sviđa, želimo je izbeći. Budući nam se u stvarnosti dosta toga ne sviđa (ratovi, glad, ogovaranja, sebičnost, korupcija – šta god je ono što vam smeta), stvara se otpor prema životu. Najradije bismo da je to nešto drugačije. Ali, to nije drugačije, već upravo takvo kakvo je, što neretko izaziva razočaranje. A kada smo razočarani, skloni smo da se povedemo za nekom «lekovitom slikom» stvarnosti.
Većina današnjih pristupa u duhovnosti je vrlo daleko od realnosti. Ono što dominira su upravo “lekovite slike” ili predstave. Na primer, predstava Boga, anđela ili kosmičke inteligencije koji nam šalje poruke ili brine za nas. Moje duboko uverenje je da stvarnost ćuti. Životinje nam svojim ponašanjem ne šalju poruke od duhova prirode, već traže ono što im treba: hranu ili sklonište. Univerzum nema potrebu da ispunjava naše želje jer nije Deda Mraz. Bog nam ne deli lekcije jer nije učitelj s viškom slobodnog vremena.
Stvarnost ćuti, ali zna da se dogodi da joj mi iz sopstvenih potreba pridajemo svoj glas. I tako se hvatamo u zamku svog uma koji se koristi spretnim interpretacijama kako bi sačuvao lekovitu sliku o višoj inteligenciji koja nas čuva ili Bogu koji je pravedan. Stvarnost nema ljudske karakterisitike, a mi joj ih uporno pripisujemo. Mislimo da je ona kao mi, jer nismo u stanju da pojmimo toliku različitost.
U kratkoročnom smislu, ovo je mnogo lakša opcija. Ukoliko postoji viša inteligencija koja nas čuva ili Bog koji je pravedan, na nama je vrlo malo, zar ne? Ukoliko nas neko već čuva, ne moramo mnogo da se brinemo oko toga koliko to radimo sami. Ako je Bog pravedan, pravda će svakako stići i nije naše da se tu preterano aktiviramo. Na nivou danas i sutra, najlakše je u stvarnost učitati naše želje i potrebe i samo se prepustiti toku. Najlakše je stvarnosti pripisati ljudske karakteristike, i to ne bilo kakve, već one idealizovane. Napraviti od stvarnosti “lekovitu sliku”. Ali šta kada pogledamo na malo dugoročnije deonice?
Mi teško poimamo i našu međuljudsku različitost. Koliko puta ste rekli (ili čuli nekog drugog kako kaže) za nekoga: «Ne mogu da verujem, ja to nikada ne bih rekao/rekla ili učinio/učinila». Baš kao što smo skloni drugima pridavati svoje karakteristike, tako smo to skloni raditi i u odnosu prema stvarnosti. Misleći da pričamo s Bogom, anđelom ili astralnim učiteljem s druge planete slušamo svoj sopstveni glas, svoje projektovane ideje, želje i potrebe.
* Znanje i radoznalost
Prihvatajući neku od definicija stvarnosti, propuštamo da se sa njom upoznamo. Misleći da znamo, gubimo radoznalost. Reč radoznalost dolazi od rado i znati i možemo je prevesti kao: želja za znanjem, odnosno kao potrebu, raspoloženje za otkrivanje novih istina.. Kada smo radoznali, to znači da rado znamo. Krenemo li sa radoznalošću, otvorenog uma, da istražujemo mikrokosmos ili makrokosmos, ostaćemo zaprepašćeni beskrajem.
Uđemo li u strukturu lista, u njegovu ćeliju, pa još dublje, u delić ćelije, pa još unutra… shvatićemo da ne možemo stići do kraja jer nema toliko snažnog mikroskopa. Drugim rečima, kraja nema. Krenemo li u suprotnom pravcu, u makrokosmos, pogledamo li u svemir za koji nagađamo da se možda skuplja ili širi, da ima toliko triliona zvezda i da je možda nastao putem “Velikog praska”, opet ćemo doći do beskraja.
Ako smo otvoreni za kapitulaciju uma koji bi stvarnost rado spakovao u svoja merila, taj beskraj postaje izuzetno inspirativan. Doslovno, beskrajno inspirativan! Taj oslobađajući doživljaj, naravno, ne rešava sve probleme, ali rešava jedan bitan problem – zamagljivanje odnosa sa stvarnošću sadržajima sopstvenih projekcija. Za intenzivan odnos sa stvarnošću koji se temelji na istraživačkoj radoznalosti bitno je oslobađati se definicija u koje smo upakovali sebe i definicija u koje smo upakovali stvarnost. Izlaskom iz postojećih okvira ne znamo tačno kuda idemo, jer unapred zacrtanog plana nema, ali doživljaj stvarnosti je drugačiji jer nas vodi radoznala svest istraživača u nama.
******
Za intenzivan odnos sa stvarnošću koji se temelji na istraživačkoj radoznalosti bitno je oslobađati se definicija u koje smo upakovali sebe i definicija u koje smo upakovali stvarnost.
******
Jasno je, naravno, i koliko zastrašujuće može delovati ovakvo prihvatanje stvarnosti. Mnogo je lakše upakovati stvarnost u sopstvene projekcije i živeti sa dubokim uverenjem da je baš naša vizija stvarnosti stvarnost po sebi. Problem nastaje tamo gde, ma šta mi pripisali stvarnosti kao osobinu ili karakteristiku, pogotovo ljudsku karakteristiku, ona se i neće mnogo (ako uopšte) obazirati na to. Jedino što možemo da menjamo smo mi sami. I to je stvarnost koju treba prihvatiti. Neće se promeniti ni jedan zakon prirode da nama udovolji, ma kako mi to želeli, niti će i jedan jedini asteriod porazmisliti želi li da promeni svoju putanju zato što mi tako želimo.
I, isto kao što moramo prihvatiti stvarnost i njena ograničenja, moramo i naučiti da sa time živimo. To je onaj teži deo. Kada prihvatimo ovo, dalje je mnogo lakše. Jer kada znamo šta ne možemo da menjamo, postaje nam jasno i šta možemo da promenimo. A ono što možemo da promenimo smo mi sami. Naša uverenja, naše projekcije. A kada promenimo sebe, nužno dolazi i do promene u drugima. I to je ono najvažnije. Najveća promena koja nam nastankom omogućava toliko novih izbora i opcija da ćemo vrlo lako zaboraviti na one koji nisu u našim mogućnostima.
Naravno, najteže je promeniti sebe, raditi na sebi, pre svega. Ali nije nemoguće. A kada jednom dođemo do rezultata varijetet mogućnosti koji ta promena u nama samima otvara, jednaka je beskraju mikrokosmosa i makrokosmosa zajedno. U našem sopstvenom kosmosu svakako.
Izvor: Danas
