Izvor: B92, 27.Maj.2012, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put do boljeg života
Plastična, rekonstruktivna i estetska hirurgija
Istraživanja pokazuju kako ljudi koji pripadaju kategoriji lepih i privlačnih imaju bolji životni standard, nudi im se više prilika, bolji poslovi, uopšteno – zadovoljniji su i srećniji od onih manje privlačnih. Nije, onda, čudo što mnogi teže poboljšanju svog fizičkog izgleda, a time i samopouzdanja, kao i kvaliteta života. Zato je estetska hirurgija postala vrlo važan segment medicine
Izvor: Status >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << / Jovana S. Polić
Jedan vikend i – mlađi ste
Kad govorimo o brzom načinu života, plastična hirurgija ide, i u tom smislu, u korak s vremenom. Razvile su se takozvane brze ili vikend procedure. Žene, recimo, dolaze u kliniku u četvrtak ili petak, a već u nedelju odlaze spremne za sutrašnji posao.
„Tehnike se danas toliko razvijaju da je moguće za vikend uraditi i podmlađivanje lica (i masnim tkivom i hijeluronom), zatezanje zlatnim nitima, kao i brojne manje intervencije koje daju efekat vidljiv već za nekoliko dana. Više niko nema vremena za oporavke od nekoliko nedelja, procedure liftinga su toliko usavršene, da se skraćuje period oporavka", priča dr Milan Colić, ali navodeći zanimljiv primer Amerike.
„Pacijenti gledaju američke serije (poput popularne „Reži me"), pa pitaju: kako se tamo, u Americi, operišu i posle dva sata idu kući? Da, i to je moguće. Ali, u Americi to rade ne zato što je to dobro, nego zato što je skupo ležati u bolnici. Mi imamo taj „luksuz", da izađemo pacijentima u susret, da ih kontrolišemo u ustanovi minimum 24 sata, da bi oni odavde izašli bezbedni i sigurni, ne samo zbog zakonskih regulativa, već i zbog naše reputacije."
Siromašni imaju pravo na lepotu, smatraju u Brazilu. Zato je država omogućila i onima tanjeg džepa zategnuto lice, pravilan nos i dobre grudi, a sve to o trošku socijalnog osiguranja, ili uz posebne, velike, popuste. Sa više od 11,5 miliona operacija godišnje, Brazil je, nakon SAD-a, drugi po veličini „potrošač" plastične hirurgije u svetu.
Ideju da estetski tretmani mogu delovati na isti način kao i psihoanalize, pomažući pacijentima da se oslobode opasnih nervnih oboljenja, razvio je tokom prethodnih decenija slavni brazilski plastični hirurg dr Ivo Pitanguy.
S obzirom na to da estetska hirurgija postaje standard pre svega bogatih žena, ali i srednje klase, ne čudi ni žudnja siromašnih za tim.
Čuveni hirurg Nelson Rosas kaže:
"Šta je nama da ispeglamo nekoliko bora? Ništa! Ali, peglajući bore, činimo nešto mnogo važnije. Podižemo samopouzdanje i poboljšavamo duševno stanje neke osobe. Po učinku se može uporediti sa psihoterapijom.”
Ipak, nije sve počelo u Brazilu, kao što nije sve počelo ni pre nekoliko decenija.
Suprotno populanom uverenju, plastična operacija nema u osnovi veze sa lažnim, neprirodnim, veštački stvorenim. Termin je izveden iz grčkog "plastikos” – što znači kalup, s obzirom na to da je glavna ideja upravo preoblikovanje tela.
Zahvati slični današnjim, rade se duže nego što to možemo da zamislimo. Iz Stare Kine postoje zapisi koji opisuju da je lečenje opekotina rađeno taninskim kupkama. Mnogi istoričari se slažu da je prvi dokument koji govori o rekonstruktivnoj operaciji, pronađen u antičkim sanskritskim tekstovima. Indijski autor Sushruta je pisao o rekonstrukciji ušnih resica i noseva, korišćenjem kože s drugih delova tela, još oko 700. godine pre nove ere. U davna vremena, naime, kradljivci su bili kažnjavani odsecanjem nosa, kako bi ih zajednica isključila zbog njihovog izgleda. Tako je poznata rekonstrukcija nosa tkivom s čela iz stare Indije, ponovo otkrivena u Evropi tek početkom 19. veka.
Kako je medicina bila u samim začecima, i plastična hirurgija bila je nepoznata ne samo javnosti, već i lekarima. Zbog verskih uverenja, medicinska istraživanja kao i lečenja bila su gotovo zabranjena. Tako se u srednjem veku zbog verskih i političkih razloga medicina nije razvijala, a povredama su se bavili vidari, a ne lekari. Tek nekoliko evropskih porodica radilo je rekonstrukcije nedostataka nosa, a znanja su prenosili s kolena na koleno, o čemu nije bilo pisanih tragova.
Tokom 19. veka, razvijaju se brojne medicinske, pa i hirurške grane. Rade se prve estetske operacije, poput ispravljanja takozvanih klempavih ušiju i korekcije nosa. U početku, svi hirurški zahvati su bili osuđeni na propast, zbog nepoznavanja antisepse, radi čega su se rane inficirale, a neretko su bolesnici i umirali. Razvojem antisepse i anestezije, hirurgija i plastična hirurgija doživljavaju veliki uzlet.
Pouzdani podaci o ovoj grani medicine govore da se rekonstruktivna plastična hirurgija razvila tek tokom Prvog svetskog rata, kao čista potreba, zbog velikog broja ozleđenih i deformisanih ljudi, njihovih unakaženih lica, bez delova nosa, ušiju, usana, sa spaljenom ili odranom kožom. Do kraja rata, svedoče podaci, u samo jednoj bolnici obavljene su čak 11.572 operacije lica. U Engleskoj dolazi do velikog napretka na polju plastične hirurgije, otvaraju se posebna odeljenja, isti trend sledi SAD, a potom i ostatak sveta. Već 1921. godine, osnovano je Američko udruženje plastičnih hirurga, od kad se ova grana razvijala i postala sastavni deo medicinske zajednice.
Tokom Drugog svetskog rata postavljaju se važni temelji u lečenju opeklina, povreda s manjkom tkiva i hirurgije šake, a napretkom svih nauka, nakon rata, dolazi do uzleta. U većini zemalja sveta postoje odeljenja plastične hirurgije, razvija se edukacija, krajem 60-ih godina mikrohirurgija, a tokom sledećih tridesetak godina i rekonstrukcija složenih ozleda, nadomešćivanje delova tkiva i organa, napredak u lečenju amputacijskih povreda.
Šezdesetih godina prošlog veka, koncept estetske hirurgije postajao je sve prihvaćeniji, a do 1970. godine, plastična hirurgija je postala najtraženiji i najbolje plaćeni medicinski posao. Počinju da se rade zahvati poput uvećanja i podizanja grudi, fejsliftinga, korekcija kapaka, nosa"
Danas, ova visoko cenjena grana medicine pokriva vrlo širok spektar bolesti i hirurških postupaka, nije posvećena jednom organu ili organskom sistemu, već rešava probleme po celom telu, a konačni rezultat korekcije mora da bude ne samo dobar u funkcijskom smislu, već i estetski prihvatljiv. Stoga je estetska hirurgija, unutar plastične i rekonstruktivne, vrlo važan segment.
„Estetska je vrh piramide. Prvo ide plastična, kao osnova, rekonstruktivna, kao nadgradnja, na kraju estetska, u kojoj se sve vidi, u kojoj su sve greške primetne. Morate da upoznate sve plastične i rekonstruktivne metode, da biste sa uspehom mogli da radite estetsku hirurgiju", objašnjava dr Miodrag Colić, generalni sekretar Međunarodnog udruženja za estetsku plastičnu hirurgiju i suvlasnik klinike „ Dr Colić", ističući da je to, takođe, grana medicine koja se inkorporira u sve ostale hirurške discipline.
„Nema hirurške grane kojoj plastična hirurgija ne može da pomogne i da svoj doprinos, jer je sve podređeno lepoti, kad rezimirate. Bilo da se koriguje neki ožiljak, neki deformitet, neka teška povreda, sve se svodi prvo na funkciju, a onda i na estetiku, koja je krajnji rezultat."
O značaju ove oblasti hirurgije govori i na početku teksta pomenuta činjenica da ispravljanje estetskih nedostataka na telu, dovodi do psihičkih izlečenja. Upravo iz ovog razloga. Istraživanja pokazuju kako ljudi koji pripadaju kategoriji lepih i privlačnih, imaju bolji životni standard, nudi im se više prilika, bolji poslovi, uopšteno – zadovoljniji su i srećniji od onih manje privlačnih.
A pod lepotom se podrazumeva upravo proporcionalnost i simetričnost kako tela, tako i lica. Iz tog razloga, zbog realnih beneficija koje imaju prirodno lepi ljudi, nije začuđujuće što oni prema kojima priroda nije bila tako darežljiva, teže poboljšanju svog fizičkog izgleda, a time i samopouzdanja, kao i kvaliteta života.
Niti za mlađe lice
Lifting lica, kao jedna od najizazovnijih estetsko-hirurških procedura, pretrpeo je tokom poslednje decenije možda najkrupnije promene u estetskoj hirurgiji. Od jednostavnog „navlačenja kože preko uveta" i odsecanja viška, danas se došlo do tehnika koje podrazumevaju minimalnu traumatizaciju tkiva i rezove koji su sve manji. Ipak, najveće izmene nastale su usavršavanjem neinvazivnih metoda fejsliftinga, napisao je u jednom radu prof. dr Miodrag Colić, specijalista plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije.
Prenosimo delove tog zanimljivog štiva.
Godine najpre ostave trag upravo na licu. Već negde posle 30. godine počinju da se pojavljuju prvi znaci starenja, koža postaje sve opuštenija, a sila zemljine teže taj višak povlači nadole.
Pokušaji da se proces starenja uspori ili da se lice podmladi stari su koliko i naša civilizacija.
Klasična fejslift procedura podrazumeva redukciju dela kože lica i zatezanje potkožnog srednjeg dela, tzv. SMAS-a, rezovima koji se najčešće prave ispred ili iza ušne školjke ili u predelu slepoočnica kako bi se lakše mogli prikriti kosom ili šminkom.
Broj klasičnih fejslift intervencija i dalje je mnogo manji od najpopularnijih estetskih procedura: liposukcije,
povećanja grudi, usana... Jedino objašnjenje za to jeste prirodan strah čoveka od operacije, koja se radi na površini lica i koja ne može da prođe bez ožiljaka.
Od kako je pre nekoliko godina gruzijski hirurg dr Marlen Sulamanidze patentirao „ruske niti" za neoperativni fejslift, stvari su se promenile i ova procedura je doživela svoj planetarni bum. Zategnuti kožu lica, podići delove kože koji su se opustili i prepustili prirodnim procesima, i to bez operacije I anestezije, u ambulantnim uslovima, uz odlazak kući posle intervencije i bez izostanka iz javnosti bilo je skoro kao iz snova. Ovaj pronalazak je, uz već poznate „zlatne niti" za umereno zatezanje bora na licu, učinio da procedura podmlađivanja lica nitima stekne ogroman broj pristalica.
Reč je o metodi u kojoj se polipropilenska nit ubacuje ispod kože lica pomoću specijalne igle. Kada se vrh igle dovede do željenog mesta, igla počne da se izvlači, pri čemu se krilca na donjoj polovini niti rašire i zakače za unutrašnji deo kože. Kada se igla potpuno izvuče, hirurg povlači konac, a time i deo lica koji želi da zategne, odnosno podigne. Kada dostigne željeni nivo zategnutosti, on pušta konac koji se zakači krilcima koja se nalaze na njegovoj gornjoj polovini. Ta krilca su usmerena u suprotnom smeru od onih kojima se nit zakačila za deo regije lica koja se podiže.
Posle toga stupaju na scenu odbrambeni mehanizmi u organizmu koji će oko niti, kao i oko svakog stranog tela u organizmu, početi da stvaraju zaštitni omotač. Taj omotač će nastati povećanom proizvodnjom vezivnog tkiva koje je bogato kolagenima, što će učiniti da taj deo kože lica postane popunjeniji, čvršći, elastičniji, s manje bora... Jednom rečju – mlađi! Posebnu draž ovoj proceduri daje činjenica da do promene na licu dolazi postepeno tokom mesec dana, tako da okolina najčešće i ne primeti kada se i kako ta promena dogodila.
Ljudi koji su voljni da preduzmu estetski zahvat (povećanje grudi, smanjenje ili ispravljanje nosa, liposukciju, zatezanje lica"), najčešće veruju da ne mogu imati samopouzdanje, dokle god tu nesavršenost ne poprave.
„Kad se pacijent veže za svoj estetski problem, on postane do te mere opterećen da se dešava da stoji satima ispred ogledala, tražeći manu, pre operacije. Koliko je plastična hirurgija važna u zdravstvenom, toliko je važna i u psihičkom smislu, jer je psihičko zdravlje pola zdravlja. Možete na psihičkoj bazi da se razbolite i da ozdravite", govori dr Miodrag Colić i nastavlja.
„Ukoliko pacijentu vratite samopouzdanje u njegov telesni izgled, njemu može da se vrati samopouzdanje i u poslu i u svakodnevnom životu. S druge strane, estetika je danas svuda oko nas i veoma bitna u ovom brzom životu, kad nemate vremena da razmišljate o tome da li je neko dobar čovek, već vas prvi pogled odbije ili privuče nekoj osobi, bilo da je zapošljavate, bilo da ulazite s njom u neki prijateljski ili emotivni odnos. Ako vam se ta osoba na prvi pogled dopadne, onda tek razvijate dalje neku vrstu komunikacije i ulazite u ozbiljniji odnos."
Reči dr Colića potvrđuje i ispitivanje sprovedeno među ženama koje su obavile bilo koju vrstu estetske operacije, a koje pokazuje kako su nakon toga bile ne samo više zadovoljne same sobom, već da im se drastično popravio društveni život.
Plastični hirurzi, zapravo, žive od zadovoljnih pacijenata, koji im se vraćaju na neke nove korekcije, ili drugima preporučuju svoje lekare. I kad je sve urađeno kako bi trebalo, međutim, dešava se da osoba nije zadovoljna svojim novim izgledom.
„Dešavalo se da dođu pacijenti sa psihijatrijskom dijagnozom, procenom da će hirurškom intervencijom da nastupi zdravstveno poboljšanje. U ogromnom broju slučajeva, kad su oni otvoreni, zaista im bude bolje, bez obzira što je problem u nekoj drugoj sferi. I obrnuto, nekad ne možete da prepoznate. Nekad smo prezadovoljni kako smo nešto uradili, a pacijent nezadovoljan. Nekad mi nismo u potpunosti zadovoljni, a pacijent oduševljen", priča dr Milan Colić, Predsednik Srpskog udruženja za hirurško lečenje gojaznosti, posebno naglašavajući sledeće.
„Ljudi često pitaju: da li garantujete da će to biti tako. Ne, mi sve radimo, ali ništa ne garantujemo, nije ljudsko telo drvo ili kamen, da možemo da garantujemo. Nekad zaista ne možete da prepoznate ko će biti nezadovoljan, ili ko nije spreman na svoj novi izgled."
I dok su u početku pacijenti ovakve hirurgije bile prvenstveno žene, danas je sve više muškaraca koji dolaze u privatne klinike kako bi uradili neki od estetskih zahvata: korekcija bora ili podočnjaka na licu, ćelavost, gojaznost...
„Pojam lepote kod muškaraca poslednjih godina prilično se promenio jer oni žele da imaju ravan stomak pa, tako, i mladi ljudi dolaze na liposukciju, zatezanje lica, korekciju kapaka. Kada je reč o našim ženama, povećanje grudi i usana još je na prvom mestu”, rekao je dr Miodrag Colić.
Takođe, trendovi su se promenili i kad je reč o tome „ko ide pod nož", pa je sve više „običnog sveta" koji želi da promeni svoj izgled, i reši se telesnih nedostataka. Ili, makar, onog što smatra nedostacima.
„Mi smo 89. počeli da radimo i pioniri smo ovog posla u Srbiji. Bilo je teško objasniti, a uz pomoć medija smo to uspeli, da ova vrsta intervencija „siđe" u narod. Danas obični ljudi kažu: dobro, skratiću letovanje 7 dana, ali ću uraditi tu i tu intervenciju. Nije više rezervisana estetska hirurgija samo za zvezde i prebogate ljude", pričaju Colići, ali i iznose zanimljiv podatak. Čak 30 odsto njihovih pacijenata je iz inostranstva.
„Danas je svaka informacija, uz pomoć Interneta, dostupna i proveriva. Ranije nije bilo pacijenata iz inostranstva, ili ih je bilo manje, zato što nisu imali informacije. Sada imaju priliku da svakog od nas provere, da vide kako radimo 25 godina, pa vide – aha, ovaj čovek je generalni sekretar za ceo svet, pa – oni su objavili 300 radova..."
Prema njihovim rečima, kvalitet je presudno važan, ali i cena.
„Ne samo što je jeftinije, jer jeftinije ume da bude mnogo skuplje, sa mnogo komplikacija. Nekad nam kažu: po ceni koju vi nama naplaćujete, možemo da budemo operisani u Švajcarskoj. Da, ali kod koga? Kod nekoga ko je došao sa Dalekog Istoka, ili Južne Amerike, juče otvorio ordinaciju, nema ni dan iskustva, taj radi po našoj ceni ovde. A naš pandan u Švajcarskoj će vam naplatiti bar 10 puta više."
Zahtevi pacijenata nekada mogu da budi i nerealni (preogromne grudi, ili nesrazmerno licu velike usne), ipak najčešće je to u granicama lepog.
„Nedavno smo imali situaciju da su došle majka i ćerka. To zvuči medijski atraktivno, kao - poklanjaju grudi za 18. rođendan. Ali, to je glupost i to, u principu, niko ne radi. Mi ne bismo pristali na takvu vrstu manipulacije", tvrdi dr Milan Colić, objašnjavajući da razvoj mlečne žlezde traje do 18. godine, te da nije sinhron sa vađenjem lične karte.
„Danas devojčice sa 11-12 godina dobijaju prvu menstruaciju, pubertet i sve ostalo se mnogo brže dešava. Ako se grudi nisu razvile do 16. ili 17. godine, one se u 19. neće razviti naglo, da budu onakve kakve bi trebale da budu. U toj situaciji, imate iskompleksirano, introvertno, zatvoreno dete, koje neće da izlazi i koje zato može da utone u neki ozbiljniji poremećaj. Zašto ne bismo uradili tu intervenciju?"
S druge strane, bez obzira na to što žive od ovog posla, pacijenta umeju da posavetuju: „Izvinite, mi ovo volimo, mi radimo za novac, ali moramo da vam kažemo da vama to ne treba. Mi možemo to da uradimo, ali u odnosu na proporciju tela, širinu ramena, grudnog koša, visinu i tako dalje, vi imate normalne grudi. Možda bi bilo lepo da budu za pola broja veće, ali se ne ispati raditi tako veliki hirurški zahvat, u opštoj anesteziji, zbog tako malog efekta."
„Pacijent koji zna šta hoće preduslov je za dobru intervenciju... Kad ih odbijemo, odu kod drugog hirurga i zato na ulicama ima toliko žena sa pačijim usnama”, tvrdi dr Miodrag Colić.
Drugi primer nerealnosti navodi dr Milan Colić, ističući da je toga, ipak, sve manje.
„Izaberu nos od ovoga, zadnjicu od onoga, ovo od ovoga, a to je u principu vrlo teško izvesti baš na taj način. Fotošop smo odavno izbacili, jer to nije realnost."
Ovi potonji su samo neki od mnogo primera gde estetska hirurgija ne samo što nije doprinela lepoti, već je umnogome uništila i ono što je bilo lepo. Pa, ako je tačna ona da je „lepota u oku posmatrača", onda, definitivno, tim damama sa grudima većim od glave, usnama koje udaraju u nos i prezategnutim licima da izgledaju kao od voska, pre „plastičara", bio je potreban dobar oftamolog. Za sve ostale – estetska hirurgija može da bude put do boljeg života.
Foto: FreeDigitalPhotos.net
