Izvor: B92, 18.Jun.2010, 16:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pun život sa novim bubregom
Milunka Paunović posle transplantacije rodila devojčicu. – Milijana Sofranić sa novim bubregom bez teškoća obavlja sve poslove.
Milunka Paunović iz sela Gornja Gorevnica kod Čačka, već 22 godine živi sa transplantiranim bubregom. Isto toliko godina, bez obzira da li sunce „prži” sa 34 stepena, koliko je bilo kada smo sa njom razgovarali u Poliklinici Kliničkog centra Srbije, ili zimi, na minus 15 stepeni, dolazi na kontrolu kod dr Radmile Blagojević–Lazić, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << načelnice Posttransplantacione nefrologije Kliničkog centra Srbije.
– Nisam propustila nijednu kontrolu – kaže Milunka Paunović koja je bubreg dobila od svoje majke, kada je imala 34 godine. Njena majka, Ružica, je tada imala 53 godine, a živa je i danas i u selu Ostra kod Mrčajevaca obavlja sve seoske poslove.
Milunka je u mladosti obolela od obostrane upale bubrega. Bolest je tinjala.
– Dve bebe sam izgubila u devetom mesecu trudnoće. Zatim sam morala na dijalizu, a posle i na transplantaciju. Ali, tačno tri godine posle transplantacije bubrega rodila sam zdravu devojčicu, Ružicu. Ćerka nosi ime po mojoj majci, sada završava treći razred gimnazije – kaže Milunka.
Sama operacija, po njenim rečima, nije bila teška. Svaki dan posle transplantacije bio joj je, kaže, kao novi život. Još kada je rodila zdravu devojčicu, njenoj sreći nije bilo kraja: bila je prva žena sa transplantiranim bubregom koja se porodila normalnim porođajem, a ne carskim rezom.
– Obavljam sve poslove u kući, a na selu ne može da se miruje i čeka „na gotove ruke”. Do skoro sam krečila, malala kuću. Spremam zimnicu, slavu" Posla uvek ima. Sve mogu da uradim, jer imam novi, poklonjeni bubreg i ne zavisim od dijalize. Nemam šećer, ni visok pritisak, jedino su zbog lekova trpele kosti, pa imam osteoporozu. Nekada sam mnogo lekova morala sama da plaćam, sada ih dobijam na recept, vrlo malo dokupljujem. To je sigurno jevtinije nego hemodijaliza – zaključuje Milunka Paunović.
Naša sagovornica kaže da sa interesovanjem prati akciju „Produži život" Ministarstva zdravlja kojoj se priključila i „Politika” i da je podržava.
– Zdravi ljudi nekako teško shvataju koliko je važno da se zaveštaju organi. Kada gledam ove akcije, duša me zaboli kada vidim mališane kako se bore sa dijalizom, kako su nemoćni, a roditelji ne mogu da im daju bubreg – kaže Milunka.
Milijana Sofranić iz Koceljeve je novi bubreg dobila 1. novembra 2007. godine. Na dijalizi je bila dva meseca, a bubreg je dobila od majke. Ima dva sina, srednjoškolca.
– Imam tri muškarca u kući, pa radim sve poslove, jedino se trudim da ne nosim ništa teško. Obavljam sve kućne poslove, pa čak i travu kosim – kaže četrdesetpetogodišnja Milijana, kojoj su bubrezi otkazali zbog visokog pritiska i stresa izazvanog porodičnom tragedijom u kojoj je stradalo šestogodišnje dete, a ona je tada bila trudna sa mlađim sinom. Lekari su skoro tri godine probleme sa bubrezima objašnjavali stresom, pritisak je bio veći od 200 mmHg, ali najzad ozbiljna ispitivanja su ukazala da bubrezima preti potpuno otkazivanje.
– Majka je došla, pokazalo se da postoji podudarnost. Dala mi je bubreg kada je imala 63 godine. Evo, hvala bogu, i ona je dobro danas. Sa jednim bubregom posluje po kući i mesi hleb – priča Milijana Sofranić.
Steva Zarić iz Kikinde je novi bubreg dobio 1993. godine, kada je imao 15 godina, a danas je tridesetjednogodišnjak.
– Bubreg mi je dao tata. Rođen sam sa bubrežnom manom. U devetoj godini sam krenuo na dijalizu, prvo na Dečjoj klinici u Tiršovoj, pa sam prešao u Kikindu, gde sam još četiri godine bio na dijalizi. Te 1993. godine u bolnici je bila teška situacija. Nije bukvalno bilo ni zavoja. Išao sam sa ocem i u Zagreb i u Austriju na ispitivanje – priča Steva, koji danas na kontrolu dolazi na svakih šest nedelja.
Radi kao sekretar Društva za dečju i cerebralnu paralizu, a kaže da se zbog svog detinjstva i života kakav je prošao posvetio radu sa osobama sa posebnim potrebama.
– Drago mi što je pokrenuta kampanja „Produži život” i što se sada više priča o transplantaciji organa. Nešto se menja na bolje. Ljudi treba da shvate da zaveštanjem mogu nekome da poklone novi život. Iako sam bio dete, bilo mi je mučno da idem na dijalizu i da putujem. Bilo je teško i u školi, imao sam mnogo izostanaka. Transplantaciju su mi uradili kad sam bio u sedmom razredu, koji sam zbog bolesti i operacije ponovo polagao. Ipak, završio sam srednju školu, zato i poručujem onima koji čekaju bubreg ili neki drugi organ da budu jaki i da se ne predaju! – kaže Steva Zarić.
Doktorka Radmila Blagojević–Lazić koja se godinama druži sa ovim pacijentima kaže da je srećna svaki put kada na kontroli vidi da su oni dobro, ali da bi bila mnogo srećnija da su bubrezi dobijeni od kadaveričnog davaoca.
– Da ne bi samo roditelji davali bubreg svojoj deci, važno je da izgrađujemo svest o važnosti zaveštanja organa. Takođe mnogo je bitno da ljudi veruju doktorima, da veruju da će bubreg dobiti onaj kome je zaista potreban i treba da razmišljaju da pomognu drugima – kaže dr Radmila Blagojević–Lazić.
Na kontrolu u KCS dolazi oko 680 pacijenata. Na listi čekanja za transplantaciju bubrega u Srbiji nalazi se između 650 i 1.000 pacijenata.
Izvor: Olivera Popović, Politika.rs
