Izvor: B92, 14.Jan.2012, 11:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Psihopate među nama
Istina glasi: Vrlo je moguće da radite za jednog od njih, a možda i izlazite sa nekim od njih. A možda ste i vi sami zapravo jedan od njih.
Džordži Binks / Reader's Digest Srbija
„Bio bi najsrećniji kada bi mogao da bude diktator u nekoj maloj zemlji i da u njoj domoroce kuva u kazanu. To bi mu se baš dopalo.” Kolin Smit (ime joj je promenjeno) govori o svom bivšem šefu i vidno je zastrašena. Zamolila nas je da joj nipošto ne objavimo pravo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ime budući da je zabrinuta da bi mogao da je prepozna. Pretrpela je već dovoljno psihičke štete; ne želi da se više izlaže bilo kakvom riziku.
Angažovan umesto šefa koji je odlazio iz firme, novi rukovodilac je na vrata svoje kancelarije odmah postavio pločicu sa svojim imenom. Sprovodeći model nehumanog rukovođenja do najsitnijih detalja, zaposlene u firmi odmah je razdvojio, naglasivši da ne odobrava razgovore i praktično je zabranio elektronsku prepisku između različitih grupa u kompaniji. Smitova je uskoro postala njegova omiljena meta. Ona opisuje proces grubog zlostavljanja i omalovažavanja tokom kojeg je bez trunke kajanja potkopavao svaku njenu odluku, nakon čega bi ona sva uplakana često odlazila u svoju kancelariju. „On je bio jedina osoba koju sam do tada poznavala a koja je bila potpuno imuna pred ljudskim suzama”, navodi Smitova. „U mene bi gledao kao da uopšte ne postojim.”
I što bi se ona više uznemirila, njegovi napadi bivali bi sve češći. „Toliko sam uživala u svom poslu”, kaže Smitova opisujući sebe kao osobu koja je bila vesela i odlučna sve do trenutka dok se njen protivnik nije pojavio. „U trenutku kada sam dala otkaz već sam uveliko bila izgubila svako samopoštovanje. Počela sam i da pijem kako bih zaboravila sve ono što se dogodilo. Malo-pomalo potpuno je uništio moje samopouzdanje.”
Smitova veruje da je njen bivši šef psihopata. Psihologa Roberta Hera to uopšte ne iznenađuje. Danas u svojoj osmoj deceniji života, penzionisani profesor sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji proveo je ceo svoj radni vek proučavajući psihopatsko ponašanje. Godine 1993. objavio je jednu od prvih knjiga namenjenih širokoj publici koja se bavila ovom temom, izuzetno prodavan naslov Without Conscience: The Disturbing World of the Psychopaths Among Us (Bez savesti: Zastrašujući unutrašnji svet psihopata oko nas). Za veliki deo onoga što znamo o ovakvim zlokobnim ličnostima – koje u širem smislu definišemo kao hladnokrvne, bezosećajne megalomanijake koji se prema drugim osobama ophode kao prema objektima koje iskoriste i odbacuju ih prema slobodnoj volji – možemo da zahvalimo upravo njegovim istraživanjima.
Početkom 80-ih godina prošlog veka, Her je osmislio test koji je, od svog zvaničnog objavljivanja 1991, postao zlatni standard za utvrđivanje sklonosti ka psihopatskom ponašanju širom sveta. Poznata i kao Herova ček-lista za proveru psihopatije (PCL-R), ova dijagnostička alatka utvrđuje 20 prikrivenih osobina, među kojima su patološko laganje, izveštačeni šarm, arogancija i sklonost manipulacijama. Prosečna osoba će zabeležiti rezultat od najviše pet poena od mogućih 40. Rezultat od 30 i više poena kvalifikovaće vas kao autentičnog Hanibala Lektora – s tom razlikom što krvoproliće, kako se ispostavilo, nije i nužni pratilac psihopatskog ponašanja. Lista PCL-R izvorno je osmišljena u nameri da se izdvoje svojstva uma jednog kriminalca. Međutim, nakon što je obavio testiranje na više stotina zatvorenika u vankuverskoj regiji, Her je uvideo da iako kod mnogih zločinaca postoji problem sa osećanjem griže savesti (prosečan rezultat za kriminalce iznosio je oko 20, ili „umereno psihopatsko ponašanje”), on uopšte nije prisutan kod svakog od njih. Time je ukazao na činjenicu da bi nas krajnje banalno povezivanje psihopatije sa sadističkim zlodelima moglo odvesti na pogrešan put, te da bi ovaj poremećaj mogao biti zastupljen među običnim ljudima znatno više nego što se to prethodno mislilo.
„Na televiziji se psihopate opisuju kao serijske ubice, pa ipak većina njih nikada ne počini ubistvo”, objašnjava Her, koji je za svoj rad prošle godine odlikovan Ordenom Kanade. „Oni se nalaze svuda oko nas i žive naizgled normalnim životom. I pored značajnih psihopatskih karakteristika, unutar društva mogu da funkcionišu sasvim dobro – obično na račun nekog drugog – i ne moraju nužno biti uključeni u kriminalno ponašanje.”
Her smatra da tokom dana svako od nas naiđe na barem jednog psihopatu. Prema njegovoj proceni, u Severnoj Americi svoje utočište pronalazi gotovo 2 miliona psihopata, od čega samo u Kanadi živi preko 300.000 – što grubo iznosi jedan procenat celokupne populacije. Privlače ih zanimanja koja donose vlast, pa tako neki od njih završe u pravosuđu, vojsci, politici i medicini. U velikim firmama naročito su dobro prihvaćeni. „U njima je osobito plodno tlo”, kaže Her, koji se pre pet godina pridružio psihologu Polu Babijaku kao koautor knjige o ovom fenomenu – Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work (Zmije u odelima: Psihopate na poslu). Krajem 2010. on i Babijak ponovo su sarađivali (zajedno sa Kregom Njumanom) i objavili studiju koja je uključivala 203 korporacijska rukovodioca. Gotovo jedan na svakih 25 mogao je biti okarakterisan kao osoba sa „veoma izraženim psihopatskim ponašanjem”.
U pomaganju ljudima da prepoznaju psihopate, a time smanje rizik da i sami postanu njihove žrtve, Her vidi javnu obavezu, nešto vrlo slično programu obavezne vakcinacije. „Psihopate su odgovorne za veliki deo društvene štete, finansijskog haosa i zlostavljanja supružnika i dece. Gotovo svaki čovek bude žrtva nekog njihovog zlodela.”
Obične psihopate se veoma vešto stapaju sa sredinom u kojoj se nalaze. Budući da odlično razumeju osećanja drugih, a nisu u stanju da ih i sami iskuse, oni se zapravo prave da su normalni. Tako prerušeni, u svom radnom okruženju izazivaju veliku štetu ostavljajući neizbrisiv trag u životima drugih. A sve to rade bez imalo napora.
„Psihopate uopšte ne brinu zbog uticaja svog ponašanja na druge ljude”, kaže Her, objašnjavajući da oni zanemaruju svoje porodice ili da svoje partnere varaju iz čistog zadovoljstva. „Ne sputava ih činjenica da bi neko mogao da bude povređen ili oštećen. Nešto što bi se moglo opisati kao veliki pritisak na papučicu gasa u kolima u kojima kočnice ne rade kako treba.”
Ipak, pričinjena šteta retko je fizičke prirode. Profesor psihologije Stiven Porter sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, koji je radio naporedo sa Herom, kaže da većina krivičnih dela predstavlja rezultat emocija koje nastaju usled „kratkog fitilja". „Nasilnici pate od problema izazvanih bolestima zavisnosti od psihoaktivnih supstanci ili problema sa kontrolom besa, koje ne uočavamo kod psihopata.” Drugim rečima: Mala je verovatnoća da je momak iz ulice koji je ubio svoju ženu u nastupu ljubomore zaista i psihopata. Međutim, omiljeni, razgovorljivi momak koji je vaše prijatelje uskratio za hiljade dolara nudeći im šemu kako da se obogate, gotovo sigurno jeste.
Zbog svega toga, prema Herovim rečima, psihopate je veoma teško prepoznati. „Nema onog prelomnog aha trenutka”, kako navodi Her, a koji je i sam bio obmanut nekoliko puta. „I kada takav trenutak postoji, on je skoro neuočljiv. Ljudi to i dalje ne shvataju. Želimo da vidimo nešto što je konkretno i sasvim očigledno, nekoga za koga je više nego jasno da je prevarant. Međutim, kod psihopata koji izgledaju savršeno normalno, potrebno je da prođe mnogo vremena da biste mogli da sagledate njihovo ponašanje i način razmišljanja.”
Kolin Smit sa početka priče sigurno je bilo potrebno izvesno vreme da bi shvatila sa čime se suočava: uspešnim, hiperstručnim društvenim proždrljivcem. Njegov šarm koji razoružava bio je uznemirujući. „Bio je veoma uglađen i zabavan; uvek je umeo da doskoči ljudima. Na površini, delovao je druželjubivo. U isto vreme, bio je lišen bilo kakvih emocija i nije ni pomišljao da bi ono što govori nekome moglo biti sumnjivo. U njemu je bilo nečega što je izazivalo nepoverenje.”
Pa ipak maska normalnosti dovoljna je da odbaci naše sumnje – dok ne bude prekasno. „Oni pripadaju onoj vrsti ljudi sa kojima volite da ćaskate”, kaže Porter. „Ali ubrzo otkrijete da se pod tom maskom, u samom srcu te ličnosti, nalazi nešto mnogo mračnije.”
Kako dakle nastaje psihopata? Zbog nesrećnog detinjstva? Genetske anomalije? Her smatra da je potrebna kombinacija oba faktora – spoj prirode i vaspitanja. „Postoji čitavo područje epigenetike, prema kome možda imate genetsku predispoziciju da nešto uradite, a da li će taj gen biti aktiviran ili ne zavisi od niza različitih faktora u vašem životu.”
Izbor mogućih okidača veoma je širok: traumatično iskustvo, izloženost nasilju, roditelji pod stresom. (Međutim, Her upozorava da za svakog psihopatu sa problematičnim detinjstvom, uvek postoji po jedan koji je vaspitan u sasvim normalnom okruženju). Šta god bio uzrok, čini se da se sklonost ka psihopatskom ponašanju ispoljava rano. Znake upozorenja, poznate i kao „bezosećajnost i bezdušnost”, američki istraživači otkrili su kod dece već u uzrastu od tri godine. „U pitanju je veoma rđavo dete koje je svesno okrutno i koje uživa u tome da laže i manipuliše drugima”, objašnjava Porter. I naravno, ključni podatak: „Kada bude ukoreno zbog učinjenog zlodela, ono ne ispoljava ni trunku griže savesti.”
Nemoguće je predvideti hoće li ova deca izrasti u moćne rukovodioce, slatkorečive prevarante koji „prodaju maglu" ili u hladnokrvne ubice. Međutim, ne mogu se zanemariti paralele između psihopatskog ponašanja kod odraslih i odrastanja lišenog bilo kakvih osećanja. One se ponekad mogu otkriti korišćenjem posebno prilagođenih verzija PCL-R testa.
Postoje i značajni dokazi o naslednoj komponenti psihopatije. Nakon skeniranja zatvorenika magnetnom rezonancom, istraživači su otkrili da je amigdala, mali deo mozga koji obrađuje emocije, kod psihopata manja nego kod običnih ljudi. „Ako psihopatama pokažete emotivne fotografije i posmatrate reakciju njihovog mozga, u toj regiji nećete primetiti značajnu aktivnost kao kod drugih ljudi. Tamo je zastupljeno manje materijala, a čini se da i on sam ne funkcioniše kako treba”, objašnjava Porter.
Profesor Džejms H. Felon sa Kalifornijskog univerziteta veruje da je došao do onoga što naziva „receptom za katastrofu”: određena kombinacija visokorizičnih „borilačkih” gena koji, u sprezi sa odrastanjem propraćenim zlostavljanjem, daju ubicu. Felon je proveo gotovo dve decenije analizirajući mozak ubica, a njegova otkrića potkrepila su teoriju prema kojoj, iako možda urođena, psihopatija neće ispoljiti svoje ekstremne oblike ukoliko ne nastupe odgovarajući uslovi.
U pozadini Felonovih istraživanja psihopatije našla se lična radoznalost. On je pre pet godina prikupio snimke svog mozga i uzorke svoje DNK, ali i one koji su pripadali njegovoj ženi, deci i trojici braće, u nameri da odredi postojanje rizika da njegova porodica oboli od Alchajmerove bolesti. Nakon što je nedavno ponovo pogledao te podatke, došao je do iznenađujućeg otkrića. Bio je jedini u svojoj porodici sa brojnim odlikama hladnokrvnih ubica koji su bili predmet njegovog proučavanja: imao je identične gene koji se dovode u vezu sa agresijom i nasiljem, istovetnu izmenjenu i umanjenu moždanu reakciju na emocije. „Pomislio sam: Ma, ovo nije moguće! Šablon je bio kao kod rođenih ubica.”
Nakon svog otkrića, Felon je saznao da su neki od njegovih predaka bili ubice. (On je u srodstvu i sa ozloglašenom Lizi Borden, koja je oslobođena optužbe za ubistvo svog oca i maćehe sekirom, iako se za nju verovalo da je kriva.) Međutim, to nije bila jedina uznemirujuća stvar koju je otkrio. „Pojedini psihijatri koje poznajem godinama, baš kao i moja majka, nedavno su mi priznali kako su oduvek mislili da nešto nije u redu sa mnom”, objašnjava. „Zapravo, imam svojstva nedruštvene osobe. Uradio sam test za utvrđivanje psihopatije i ustanovio da se nalazim na samoj granici.”
Razmišljajući o svom dotadašnjem životu, Felon priznaje da je imao neodoljivu potrebu da pobeđuje, i zaključuje kako je u svom profesionalnom i privatnom životu uvek uspevao da dobije ono što želi. Zaključak? „Većina ljudi smatra da sam prijatna i dopadljiva osoba, ali ja nemam mnogo simpatija za druge. Možda verujem da imam, ali zapravo nemam. Neko blizak meni mogao bi da umre, a ja ne bih otišao na njegovu sahranu.”
Felon ne predstavlja opasnost za društvo (tvrdi da ga je možda poštedelo njegovo „bezbrižno” detinjstvo), ipak njegova priča samo podvlači koliko su rasprostranjene tendencije prema psihopatskom ponašanju, i kako, u pojedinim slučajevima, motivacija, ambicija i inteligencija mogu biti objedinjeni kroz uspešnu karijeru i život koji ne protivreči zakonu. Srećom, Felon ima tu sposobnost da analizira sopstvena dela i razmišljanja. Međutim, mali broj psihopata s ponosom ističe ovu samospoznaju. „Psihopate smatraju da žive u svetu u kome su i sami okruženi psihopatama”, objašnjava Porter. „Oni ga vide kao bitku do istrebljenja. Iskorišćavajući druge, oni zapravo štite sebe.”
A šta je sa onima kojima psihopate pričine štetu? Robert Her je tokom godina primio veliki broj zahteva za pomoć, tako da je sada svu svoju energiju uložio u obrazovanje žrtava. Tako je i došao u kontakt sa fondacijom Aftermath: Surviving Psychopathy, u kojoj je član upravnog odbora. Sastavljena od istraživača, stručnjaka za mentalno zdravlje i žrtava, ova organizacija ima za cilj da ljudima pomogne da uoče psihopatu, i da im, u slučaju da sa njima ostvare kontakt, ponudi odgovarajući izlaz iz date situacije i oporavak nakon preživljenog iskustva.
Organizacija Aftermath podvlači suštinski značaj činjenice da će psihopate osećaj za poštovanje pravila igre koji krasi normalnog čoveka zloupotrebiti protiv njega samog. Budući da drugima ne nanosimo štetu, pretpostavljamo da će to pravilo poštovati i drugi. Zbog toga postajemo lak plen i obuzima nas očaj kada shvatimo da nas je obmanuo neko kome smo vrlo dugo bezgranično verovali. Mnoge žrtve ispoljavaju simptome slične onima kod posttraumatskog stresa.
Prema rečima profesora Dejvida Kosona, osnivača fondacije Aftermath, među najbolnijim slučajevima su oni koji se odnose na prijatelja, člana porodice ili emotivnog partnera. „Polovina onih koje susrećemo u radu jesu žene koje su bile žrtve svojih supruga ili mladića. U gotovo svim tim situacijama one su upoznale nekog, zaljubile se u njega i nakon dužeg vremena shvatile da su žrtve eksploatacije. Zbog postupne i dugotrajne izloženosti to može da pričini znatno veću štetu nego u situaciji kada vas psihopata napadne ili vam na prevaru uzme novac.”
Ako vam se ikada dogodi da naletite na nekog psihopatu, Her poručuje da imate na umu da se ovakvi ljudi suštinski razlikuju od nas ostalih. Psihopate su programirane da eksploatišu i ponižavaju druge i tome ne mogu da se odupru. Sa njima nema rasprave, a iznad svega nemojte ulaziti u sukob, budući da psihopate imaju potrebu da uvek pobeđuju i iskoristiće svako raspoloživo sredstvo da to i postignu.
Osim toga, Her navodi da je ovaj poremećaj veoma teško izlečiti uobičajenim terapijskim sredstvima. Pojedine terapije samo će ih još više ojačati, jer će im ovladavanje društvenim veštinama dodatno pomoći da budu još bolji u manipulaciji drugih. Kroz šalu, on predlaže aplikaciju za smart telefone koja bi mogla bi da bude od velike pomoći u zaštiti. „Svako bi mogao da ’okači’ podatke o svojim iskustvima sa psihopatama.”
Jedna takva alatka svakako bi dobro došla Kolin Smit. Ona danas posećuje psihijatra i ostvaruje napredak, ali je sumnjičava kada upoznaje nove ljude. „Shvatila sam da ne postoji način da se zaštitim od psihopata.”
Za kraj ona nudi sasvim jednostavan savet: „Ukoliko naiđete na psihopatu, bežite koliko vas noge nose.”
Foto: photostock / FreeDigitalPhotos.net
