Izvor: B92, 08.Dec.2015, 12:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Problemi i lečenje hepatitisa
Nedostatak dijagnostičkih testova i savremene terapije jedan je od najvećih problema sa kojim se suočavaju oboleli od hepatitisa, a inovativni lekovi koji bi im znatno pomogli u lečenju, a možda i doveli do izlečenja, za sada su im dostupni samo zahvaljujući donacijama, jer se još ne nalaze na listi RFZO-a.
Nova, inovativna terapija koja je, prema rečima predsednice udruženja obolelih Hronos Ivane Dragojević, raspodeljena na samo 20 pacijenata i to zahvaljujući donaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << jedne farmaceutske kompanije "kap je u moru", i neophodno je nove lekove, koji su registrovani uvrstiti na listu lekova RFZO-a.
U Ministarstvu zdravlja kažu za Tanjug da su svesni problema da je poslednjih nekoliko godina minimalan broj novih, inovativnih terapija odobreno i napominju da će jedan od prioriteta rada u narednoj godini biti da se u saradnji sa RFZO obezbedi da pacijentima bude dostupan određeni broj savremenih terapija.
"U saradnji sa stručnjacima Svetske banke već se pripremaju modeli posebnih ugovora, kojima bi se u 2016. godini omogućilo snabdevanje pojedinim inovativnim terapijama", navode u Ministarstvu.
Takođe, Ministarstvo je pokrenulo inicijativu da se ubuduće vodi redovna direktna komunikacija sa predstavnicima reprezentativnih udruženja pacijenata, kako bi se na vreme sagledali problemi sa kojima se susreću pacijenti, posebno kada je dostupnost inovativnih terapija u pitanju.
Tačnih podataka o broju obolelih nema, a prema procenama SZO, u Srbiji je između 80.000 i 100.000 obolelih od hepatitisa C.
Dragojevićeva je Tanjugu rekla da je problem nedostatak dijagnostike i zastarela terapija.
"Ne možete pacijenta da uvedete u terapiju bez PCR dijagnostike, a onda ne možete da je odgovorno sprovodite. Ako uvedemo pacijenta u terapiju, ona je zastarela i nije dovoljno uspešna", ukazala je Dragojevićeva.
U Srbiji se, objašnjava, upotrebljava takozvana interferonska, dvokombinovana terapija, koja pripada prvoj generacija lekova, dok se u svetu pacijenti leče lekovima treće generacije.
"Postoji nova terapija, koja je raspodeljena zahvaljujući donatorima, jednoj farmaceutskoj kompaniji, ali ona je kap u moru i bojim se da se ne ponovi scenario iz 2011. godine, kada smo dobili 80 terapija, ali sve je ostalo na donaciji", kaže Dragojevićeva.
O istim problemima govore i infektolozi.
Jasmina Simonović Babić sa Klinike za infektivne i tropske bolesti KCS rekla je da je nedostatak dijagnostičkih testova dovodi do kasnog otkrivanja bolesti kada je već u poodmakloj fazi i kada je lečenje znatno otežano.
"Dodatni i gorući problem predstavlja nedostatak PCR testova kojima se prati efikasnost terapije, zbog čega u ovom momentu značajan broj bolesnika terapiju dobija bez adekvatne kontrole", ukazala je Babićeva.
Kako kaže, uprkos registraciji novih lekova, a ove godine je registrovan najpotentniji IFN-free režim, ti lekovi nisu dostupni našim pacijentima, osim kroz donacije ili kliničke studije.
"Najnoviji registrovani režim ima do sada najveću stopu stabilnog virusološkog odgovora (SVR) ,što se smatra merom uspešnog lečenja. Stopa uspešnog lečenja iznosi od 95 do100 odsto", objašnjava doktorka.
Lečenje podrazumeva tablete koje se piju 12 sedmica za najveći broj bolesnika.
"Da bi se pacijenti regularno lečili ovom terapijom, kao u evropskim zemljama, potrebno je podići svest o tome da se radi o hroničnoj infekciji virusom izuzetnog onkogenog potencijala i ako se ne ulože sredstva za pravovremeno lečenje, bićemo suočeni sa veoma velikim troškovima u budućnosti, skopčanim sa zbrinjavanjem teško obolelih", zaključila je Babićeva.
Inače, infekcija u najvećem broju slučajeva prolazi bez ikakvih simptoma i znakova bolesti.
Može se preneti putem primene krvi i krvnih derivata, medicinskim intervencijama, zloupotrebom narkotika, seksualnim putem, vertikalnim putem sa majke na dete, korišćenjem zajedničkog pribora za ličnu higijenu, pirsingom, tetoviranjem, akupunkturom, tj. u svim onim slučajevima kada ozleđena koža ili sluznica dođe u dodir sa virusom.
Najčešće se otkriva slučajno, pri dobrovoljnom davanju krvi ili testiranjem krvi na prisustvo HCV antitela kod onih za koje se procenjuje da su pod rizikom.
Povod za testiranje mogu biti i patološke vrednosti laboratorijskih nalaza, što je najčešći slučaj u kliničkoj praksi.
