Izvor: B92, 17.Nov.2010, 11:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Parkinson ubija motoriku
Genetska predispozicija jedan je od razloga nastanka ove bolesti.
U životu ljudi postoje bolesti koje se ne mogu izbeći bez obzira na odgovorno ponašanje prema sopstvenom zdravlju. Takva su degenerativna oboljenja, najviše vezana za proces starenja, koja se javljaju iako je način života obolelog, do tog trenutka bio potpuno ispravan. U poznim godinama, kada se najčešće javljaju, one postaju neizbežni pratilac, jer se sa njima mora živeti. Pitanje je samo koliko dugo, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << uspešno i kvalitetno. Jedna od takvih je i Parkinsonova bolest, koja gotovo uvek šokira obolelog i porodicu kada saznaju dijagnozu.
O kakvoj bolesti je reč, i zašto kod ljudi izaziva podozrenje i strah, objašnjava neurolog dr Nataša Dragašević-Mišković, asistent na Katedri za neurologiju.
Parkinsonova bolest je sporo progresivna degenerativna bolest koja zahvata primarno mali, ali za motoriku važan deo centralnog nervnog sistema. U ovom, bolešću zahvaćenom delu, poznatom kao bazalne ganglije mozga, dolazi do nedostatka neurotransmitera (prenosnika) dopamina, što predstavlja osnovu za pojavu ove bolesti. Radi boljeg razumevanja treba znati da dopamin predstavlja supstancu koju proizvodi organizam, a koja ima višestruko delovanje. U centralnom i perifernom nervnom sistemu deluje kao neurotransmiter, ali deluje i kao hormon koga luči hipotalamus. Takođe, iz dopamina se sintetiše adrenalin i noradrenalin. Za ovu priču važni su dopaminski neuroni koje luči crna supstanca u mozgu Ukoliko dođe do propadanja ovih neurona javlja se Parkinsonova bolest. Međutim, u poslednje vreme stručnjaci se sve više sreću sa multitransmiterskim (umnoženim) poremećajem, gde pojedini simptomi predstavljaju posledicu poremećaja drugih sistema u organizmu.
Zbog čega dolazi do Parkinsonove bolesti?
- Uprkos istraživačkim naporima i mnogim podacima do kojih se došlo, etiologija Parkinsonove bolesti i dalje ostaje nepoznata. Mi danas znamo za mnoge bitne faktore koji do ove bolesti dovode, ali to nije dovoljno. Genetska predispozicija jedan je od razloga nastanka bolesti kao i toksini koji dolaze iz zagađene životne sredine. Zna se dosta i o kaskadi događaja na ćelijskom nivou. Međutim, pravi uzrok, odnosno okidač zbivanja karakterističnih za Parkinsonovu bolest- ne zna se.
Kako bolest nastaje?
- Starenje je faktor najčešće povezan sa povećanim rizikom za nastajanje Parkinsonove bolesti. Utvrđeno je da je bolest najučestalija kod populacije između 70. i 79. godina, ali može da se javi i u mnogo ranijoj životnoj dobi. Takođe, nešto je češća kod muškaraca nego kod žena. Međutim, treba napomenuti da osobe sa Parkinsonovom bolešću mlađe od 40. godina imaju nešto drugačije karakteristike u odnosu na pacijente odmakle životne dobi. Analize pokazuju da svaka stota osoba starija od 60. godina boluje od Parkinsonove bolesti. U Americi je broj obolelih na sto hiljada stanovnika 329, dok je u Evropi taj broj drastično manji. Zavisno od urađenih studija broj obolelih na sto hiljada stanovnika kreće se od 60 do 187, sa naglaskom da je većina obolelih starija od 50. godina.
Koji su simptomi bolesti?
- Osnovni simptomi su razvoj drhtanja i usporenosti. Ovi simptomi prvo zahvataju jednu ruku i nogu, da bi se tek posle nekoliko godina proširili i na drugu stranu, uz razvoj globalne usporenosti. Ona se reflektuje kroz smanjenu mimiku lica, usporeni i tihi govor, kao i usporeno hodanje sitnijim koracima u pogurenom stavu. Uz ove, mogu da se jave i drugi simptomi, u vidu fenomena zamrzavanja pri hodu, oštećenja posturalnosti (jedan vid oštećene ravnoteže koji može dovesti do padova), smetnje u vidu i mokrenju, kao i u izraženom padu pritiska prilikom ustajanja.
Ako se ne zna pravi uzrok, kako bolest onda može da se leči?
- Iako ova bolest dovodi do funkcionalne onesposobljenosti zbog usporenosti i drhtanja, mi danas smatramo da je ona zahvalna za lečenje, jer postoji čitava paleta lekova koji ovim bolesnicima mogu značajno poboljšati kvalitet života. Pre svega, tu je levodopa terapija kojom nadoknađujemo supstancu koja mozgu dominantno nedostaje. Bitno je da se terapija daje u pravilnim vremenskim razmacima. Na početku na šest sati, onda na četiri, pa na tri, zavisno od težine i stepena razvoja bolesti. Ovaj lek u većini slučajeva, naročito na početku bolesti, značajno popravlja simptome i omogućava obolelom nesmetano obavljanje ličnih svakodnevnih aktivnosti, kao što je pranje zuba i održavanje higijene, ishrana...
Podrška
U terapiji obolelih od Parkinsonove bolesti postoji čitava grupa dopaminskih agonista, odnosno podržavajućih sličnih lekova, koji se najčešće dodaju prvom glavnom levodopa leku. Daju se u kombinaciji radi dodatnog poboljšanja, kao i izbegavanja razvoja neželjenih efekata levodopa terapije, koji se posle više godina uzimanja javljaju kod većine bolesnika. U suštini, radi se o simptomatskoj terapiji koja dovodi do smirivanja simptoma bolesti. S obzirom na to da je reč o dosadnoj, doživotnoj bolesti, mora se voditi računa da terapija bude delotvorna i što efikasnija. Imajući na umu interesovanje istraživača za nove različite terapijske procedure, verujemo da će u dogledno vreme lečenje ovih bolesnika biti još uspešnije, kaže dr Dragašević- Mišković.
Džejms Parkinson
Pionirsko mesto u opisu ove bolesti pripada londonskom lekaru dr Džejmsu Parkinsonu. On je, još davne 1817. godine objavio prvu monografiju na ovu temu „Anesseyshakingpalsy” u kojoj je opisao kliničku sliku bolesti, koja je tek kasnije dobila ime. Zanimljivo je da je dr Parkinson svoja detaljna zapažanja zasnivao na malom broju bolesnika koje je posmatrao kroz prozor svoje ordinacije. Kod nas je prvi prikaz bolesnika sa parkinsonizmom dao dr Laza K. Lazarević u članku objavljenom u Srpskom arhivu 70 godina kasnije.
Intelektualno očuvani
Život pacijenta sa Parkinsonovom bolešću, gotovo je izjednačen sa životom ljudi sa drugom bolešću, iste starosti. I neće umreti od Parkinsonove bolesti, već od nečeg drugog od čega boluju. Kod njih strada motorika, pa ne mogu normalno da se kreću i obavljaju druge manuelne radnje. To se dešava posle desetak godina trajanja bolesti, kada postaju zavisni od porodice. Inače, intelektualno su do kraja očuvani, sa dobrim pamćenjem. Uz savremenu terapiju, oni su u potpunosti mentalno radno sposobni.
Izvor: Z. O. Joksović, Novosti.rs
Foto: br3akthru / FreeDigitalPhotos.net
