Izvor: B92, 03.Sep.2010, 15:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Normalan život sa novim organom
Posle transplantacije obavezni lekovi protiv odbacivanja organa i redovne kontrole. – Zašto se lek mora piti iz staklene čaše.
U ambulanti odeljenja posttransplantacione nefrologije Kliničkog centra Srbije kontroliše se više od 600 pacijenata kojima je presađen bubreg. Kod profesorke dr Radmile Blagojević-Lazić, načelnice ovog odeljenja, neki od njih dolaze na svaka tri meseca. Ali, tu su i pacijenti kojima doktorka zakazuje kontrolu na drugi ili treći dan, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su transplantirani organi toliko dragoceni da ništa ne sme da bude prepušteno slučaju.
– Sam čin transplantacije ne znači i rešavanje svih problema za tog pacijenta. Svako mora da zna šta ga čeka u neposrednom posttransplantacionom toku, a i kasnije. Imate bolesnike koji su poštovali sve savete lekara posle transplantacije, ali se ipak dogodi da se organizam „pobuni”, ne prihvati organ, uprkos svim mogućim naporima. Naravno, tu su oni drugi, srećom malobrojni, koji se ne pridržavaju svih saveta – kaže doktorka Blagojević-Lazić.
Osoba kojoj je presađen organ ne mora da živi pod „staklenim zvonom”. Živi i radi normalno, ali u svakom času mora da bude svesna koliko je organ koji je dobila dragocen i kako on mora da se čuva. Lekovi protiv odbacivanja presađenog organa moraju se uzimati svakoga dana, do kraja života.
– Svakom pacijentu se skreće pažnja kako da piju lekove, koji medikamenti ne mogu da se uzimaju zajedno. Zna se koji lek ide pre, koji posle jela, sa pauzama od dva sata. Zna se da se određeni lek mora piti iz staklene čaše, sa đusom ili sa kakaom, na primer. Naši lekari su se strašno mučili da odgonetnu zašto se kod nekih pacijenata ne postiže dovoljna koncentracija leka u krvi, da bi shvatili da su neki pacijenti rastvor leka stavljali direktno, pipetom na jezik, umesto da ga piju iz staklene čaše sa određenom tečnošću, onako kako su ga dobijali na klinici. U protivnom, lek apsolutno nije koristio pacijentu, kao da ga nije ni pio" Kada to traje danima, nivo leka u krvi je minimalan ili gotovo nikakav, pa je veliki rizik odbacivanja organa – navodi jedan od primera naša sagovornica.
Profesorka Blagojević-Lazić kaže kako je kampanja „Produži život” znatno uticala da se promeni javno mnjenje o davanju saglasnosti za uzimanje organa u slučaju moždane smrti. Takođe, povećano je i poverenje u lekarsku struku i način lečenja. Sa druge strane, veliki je broj bubrežnih pacijenata koji insistiraju da budu stavljeni na liste za transplantaciju, da budu kandidati za novi organ, ali, kako kaže naša sagovornica, pacijent mora da dobije informacije koji je izbor lečenja u njegovom slučaju najbolji.
– Transplantacija bubrega je dobar izbor lečenja kada se očekuje preživljavanje pacijenta duže od dve godine i ako se pri tome kvalitet života znatno promeni nabolje. Ako to ne očekujemo, a određenim ispitivanjima i testovima to možemo da dokažemo, ne treba pribegavati transplantaciji. Pacijenti moraju da znaju da se mogu razboleti od svake druge bolesti kao i svaki drugi zdrav čovek, da imaju probleme sa srcem, pritiskom, želucem" Terapija protiv odbacivanja presađenog organa slabi imunitet, pa ovi pacijenti na prvu naznaku neke infekcije moraju da se jave lekaru. Takođe, oni moraju da znaju da je pojava raka drugih organa prisutnija od sedam do 14 puta češće posle dugog života sa presađenim organom. Pacijenti i rodbina moraju znati šta ih očekuje – navodi doktorka.
Jedinstvena lista čekanja na bubreg danas postoji u Institutu za transfuziju krvi. Prema rečima naše sagovornice, nedostatak ove liste je to što dijalizni centri ne ažuriraju na vreme podatke. Na primer, ne unose podatak da se kod nekog pacijenta sa liste pojavio kamen u žučnoj kesi ili pacijent ide na bajpas operaciju zbog promena na krvnim sudovima srca, a u tim slučajevima su bolesnici privremeno nepodobni za transplantaciju do momenta oporavka.
Doktorka Blagojević-Lazić smatra da bi i u Srbiji, kao u mnogim evropskim zemljama i u Americi, u neki od ličnih dokumenata trebalo uneti izjavu o tome da li osoba želi da bude donor jednog ili više organa. To bi, na primer, mogla da bude vozačka dozvola.
– Takva praksa postoji u mnogim zemljama. Dobro je znati volju građana o ovom pitanju, a sa druge strane ovakvim izjašnjavanjem se porodica u kritičnim, tužnim trenucima oslobađa da donosi odluku o darivanju organa. Danas se i u Srbiji više priča o zaveštanju organa, ali ovakvim opredeljivanjem ova odluka bi bila više lična, nego odluka familije – smatra dr Blagojević-Lazić.
Doktorka poručuje da niko ko izrazi želju da bude davalac organa ne treba da ima strah ili dilemu da ako mu se nešto desi neće biti adekvatno medicinski zbrinut i lečen.
Izvor: Olivera Popović, Politika.rs
