Izvor: B92, 03.Jul.2013, 10:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milivojević: "Pedagoški" udarac nije zlostavljanje
Svako dete, bilo malo ili veliko, nekada se ponaša na načine koji su neprihvatljivi ili čak opasni, bilo za samo dete, bilo za druge ljude, tada je potrebno upozoriti ga da prestane sa takvim ponašanjem, a to je kritika.
Časopis "Roditelj i dete" objavio je tekst čiji je autor psihoterapeut Zoran Milivojević, a donosimo deo tog teksta.
"Važno je znati da kritiku uvek treba usmeravati na ono što dete radi, a ne na dete kao osobu. Bolje je reći: Prestani da izbegavaš >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << neprijatnost i počni da radiš ono što treba, nego: Baš si lenj!" , smatra Milivojević.
On navodi da dete često odbija da promeni svoje ponašanje i tada mu je potrebno zapretiti kaznom, a ako i tada ne promeni ponašanje, treba ga kazniti. Za razliku od kritike, kažnjavanje je vrsta prinude ili prisile koju roditelj vrši nad detetom, za detetovo dobro.
"Hteli mi to priznati ili ne, jedan deo vaspitanja je nasilje društva nad biološkom osnovom čoveka. A kako je cilj svakog roditelja da njegovo dete izraste u samostalnog čoveka sposobnog da se snađe i da bude uspešan u ljudskom društvu, roditelj mora da primenjuje i kazne, da bi dete socijalizovao", objašnjava Milivojević.
Postoji nekoliko načina kažnjavanja, od toga da se detetu zabrani ono što ono želi (osujećenje želje), da mu se zada da radi nešto što je neprijatno, ali korisno (neprijatni zadatak) ili telesna kazna.
"Međutim, u poslednje vreme pravnici pokušavaju da smanje roditeljska prava, kako bi povećali dečja prava, pa zbog toga predlažu, a ja se nadam da to nikako neće biti usvojeno, da svaki put kada roditelj udari dete, taj roditelj bude kažnjen. Ovakav pristup je zasnovan na pogrešnoj i štetnoj pretpostavci da je svaki udarac po guzi jednak maltretiranju deteta, a takav stav je uvreda za zdrav razum, jer je mnogima kristalno jasno da "pedagoški" udarac i udarac koji zlostavlja nikako ne mogu biti izjednačeni", smatra Milivojević.
Telesno kažnjavanje je racionalan postupak kojim se detetu, koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja, sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda.
"Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni", objašnjava Milivojević i dodaje da iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu.
"Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu", navodi on.
Postoje tri situacije u kojima postoji potreba za telesnom kaznom:
1. Kada je dete malo i kada nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka, a u pitanju su opasne posledice.
Tada je telesno kažnjavanje ili jedini ili najefikasniji vaspitni postupak. U tim situacijama ne ne vredi apelovati na detetov razum, jer ono još nema razvijen razum. Detetom upravljaju nagoni i radoznalost, tako da objašnjenje nije garancija da dete neće ponoviti zabranjeno ponašanje onda kada ga rodtelj ne gleda. Bol koji izaziva telesna kazna jeste razlog da dete ne ponovi ponašanje – ne zbog toga što razume da je ono štetno, već zbog toga što se plaši da će ga roditelj ponovo "uhvatiti" i kazniti. Ali, važno je upozoriti da deca mlađa od godinu dana nikako ne smeju da budu kažnjavana, a pogotovu ne telesno! Kažnjavanje deteta mlađeg od godinu dana jeste zlostavljanje.
2. Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima.
Dete druge ljude doživljava kao slike. Njemu može biti smešno kakve grimase pravi mama kada je dete ugrize. A kada ta mama njega malo "gricne" da ga zaboli, ono je šokirano saznanjem da to toliko boli. Na taj način dete uči osnovni princip svakog društva "Ne čini drugima ono što ne želiš da oni tebi čine". Na ovaj način se kod deteta razvija sposobnost razumevanja onoga šta drugi ljudi doživaljavaju, takozvana empatija.
Često se ponavlja da nasilje rađa nasilje, iako je naučnim istraživanjima dokazano da to nije tako. Mala deca jesu primarno nasilna, na primer kada ne dobiju nešto što žele, a kada dete koje je nasilno bude telesno kažnjeno, ono shvata da su odrasli jači i da mora da se podredi i da odustane od nasilja. Neka istraživanja pokazuju da su upravo nasilna ona deca koja su popustljivo vaspitavana, čak do te mere da maltretiraju svoje roditelje. Naš narod je umeo da kaže: "Tucite svoju decu dok su mala da ona ne bi tukla vas kada odrastu".
3. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne i da promeni ponašanje.
Postoje deca kod kojih jedino sila u nekim situacijama može biti argument. I zbog toga roditelju u takvim situacijama ostaje jedino da primeni prisilu kako bi imao moć da kontroliše dete, što može da uključuje telesno kažnjavanje deteta. U takvim situacijama jednostavno nema drugog načina da se dete natera da poštuje naredbu. U tom smislu, telesna kazna je majka svih kazni, jer ukoliko u lancu zaoštravanja kazni na kraju ne postoji i ova mogućnost, sve druge kazne nemaju smisla. Na sličan način funkcioniše i država: ako se neko ogluši na odluke suda, država primenjuje prisilu i nasilno privođenje te osobe i sprovođenje sankcije nad njom.
Kako u ovim situacijama nije moguće drugačije uticati na dete, u njegovom najboljem interesu, u zaštiti njegovog tela i života, racionalno telesno kažnjavanje jednostavno mora da ostane deo legitimnog i legalnog roditeljskog vaspitnog repertoara.
