Izvor: B92, 15.Apr.2013, 17:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi su stvoreni za trčanje maratona
Da li je trčanje maratona suviše naporno za organizam?
Ljudi misle da dugotrajno trčanje dovodi do velikih problema sa zglobovima, međutim, to ne sprečava ljubitelje maratona da postižu rekorde i prelaze velike razdaljine.
Međutim, jedna nova knjiga pod nazivom “Rođeni za trčanje” (Born to Run) Kristofera Mekdugala, potpuno odagnava sve strahove vezane za maraton.
Mekdugal se dugo bavio trčanjem i istraživao svet Tarahumara Indijanaca iz Meksika >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << za koje je poznato da su trčeći prelazili velike razdaljine u tankim sandalama.
Mekdugal kaže da trčanje nije obavezno i rizično, nego da je komercijalizacija urbanih maratona dovela do preintenzivnih treninga, dok je promovisanje patika poslednje generacije dovelo do slabijeg oblika trčanja i porasta povreda.
Naučni dokazi podržavaju tezu da su ljudi prirodni atletičari. Rad objavljen 2007. u Žurnalu sportske medicine, ukazuje da ljudi imaju nekoliko karakteristika koje nas čine izdržljivim na duge staze i koje su uticale na našu evoluciju.
Većina sisara može da trči brže od ljudi, ali na duge staze, ljudi mogu da trče duže od bilo koje životinje.
Pošto se hladimo uz pomoć znoja, možemo da održavamo termoregulaciju, što nije slučaj sa životinjama.
Kada je izuzetno topao dan, čovek može trčati čak duže od konja i preći polumaraton.
Zašto nas je evolucija učinila takvim? Neki naučnici imaju hipotezu da su zahvaljujući trčanju ljudi uspevali da love životinje tako što su ih jurili satima, sve dok se ona ne “pregreje”.
U izveštaju napisanom 2006. u Žurnalu savremene antropologije reč je o modernim lovcima i sakupljačima među kojima su i afrički Bušmani.
“Drevni ljudi koristili su činjenicu da mogu da trče čak i kad je veoma toplo. To je zato što imamo izuzetan sistem za rashlađivanje – mnogo znojnih žlezda, malo dlaka”, stoji u radu.
Postoje i drugi dokazi da nas je evolucija učinila dugoprugašima. Studija objavljena u Žurnalu eksperimentalne biologije prošlog februara pokazala je da kraći prsti na stopalima omogućavaju ljudima efikasnije trčanje, što nije slučaj sa životinjama koje imaju dugačke prste.
Inače, produžavanje stopala za samo 20 odsto udvostručuje mehanički rad stopala, odnosno povećava zamaranje.
Čak i činjenica da je nožni palac prav, a da se ne nalazi sa strane ukazuje da su naša stopala stvorena za trčanje.
Palac je u liniji sa drugim prstima, a ne razdvojen od njih, kao što je to slučaj sa majmunima. Zato možemo da efikasno trčimo za razliku od naših dalekih rođaka.
Ligamenti slični oprugama i tetive u stopalima su ključni za trčanje (šimpanze ih, recimo, nemaju).
Uzak struk omogućava nam da tokom trčanja balansiramo rukama i držimo pravac.
Takođe, većina ljudi ima zalihe glikogena u mišićima dovoljne za 30 kilometara trčanja.
Zašto se onda tako često povređujemo, ako smo već stvoreni za trčanje?
Stručnjaci smatraju da je reč o kombinaciji faktora. Vežbanje u ranoj mladosti može uticati na razvoj tetiva i mišića, ali mnogi ljudi ne počinju da trče do odraslog doba, pa njihova tela nisu dobro prilagođena trčanju na duge staze.
Trčanje na veštačkim podlogama i moderne patike menjaju biomehaniku trčanja i povećavaju rizike od povreda.
Šta je rešenje?
Sporiji, laganiji treninzi tokom dugog perioda vremena mogu da pomognu, kao i kratke i energične šetnje koje podražavaju ponašanje lovca.
Treba trčati na različitim podlogama i nositi jednostavnije patike sa manje jastučića, kako biste povratili prirodnu formu.
Mekdugal kaže da je tokom istraživanja za potrebe pisanja knjige, ispravio greške koje je ranije pravio u trčanju i prestao da nosi moderne patike. Trči bez ijedne povrede već tri godine.
.jpg)
