Izvor: S media, 08.Jul.2010, 20:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada i odlično izgleda loše
Perfekcionizam, preterana težnja ka savršenstvu: Takvi ljudi su kao deca bili voljeni samo kada su ispunjavali imperativ da budu savršeni, pa su razvili očekivanje da će ih i drugi prihvatiti samo ako su savršeni
Koliko puta u životu su neki od vas ponosno izgovorili: „Ja sam perfekcionista“? Zapravo ste hteli da kažete da sve u životu radite detaljno, precizno, požrtvovano, najbolje moguće... Ma, savršeno! Međutim, pre nego što sledeći put nekome pomenete da >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << ste perfekcionista, razmislite zašto to činite: da li se žalite ili se hvalite? Jer, pefekcionizam može biti veliki usud i breme, najviše za samog perfekcionistu, o čemu govori Aleksandra Bubera, psihijatar, psihoterapeut, transakcioni analitičar i vanredni edukator iz transakcione analize.
- Perfekcionizam se može posmatrati kao pozitivna i kao negativna osobina. U kliničkoj praksi posmatramo je kao negativnu, jer pod perfekcionizmom podrazumevamo da osoba sebe prihvata ekstremno uslovno. To znači da veruje da je dovoljno vredna ako, i samo ako, je savršena. Iz ovoga proističe: ukoliko nisam savršen, ne vredim dovoljno, ili u gorim slučajevima ne vredim uopšte, a u najgorem – ako nisam savršen, ne treba ni da živim. Koren je u životnom skriptu – nesvesnom životnom planu koji donosimo od druge do sedme godine života a sastoji se od raznih skriptnih poruka, zaključaka i odluka koje ne odgovaraju realnosti, ali ih dete usvaja kao realne zbog nerazvijenog procesa mišljenja i objektivne zavisnosti od roditelja. Skriptni imperativi (okrutni goniči, moranja, ili, stručno: drajveri) su u stvari roditeljske poruke kojima se ekstremno uslovljava detetovo pravo na život ili pravo na ljubav. Dakle, kada osoba ne uspe da zadovolji uslov da je savršena, aktivira se osećanje inferiornosti (osoba se oseća manje vrednom), ili samoprezira (oseća se bezvrednom), ili samomržnje (procenjuje da je zaslužila da umre). Jasno je da niko ne može biti u stanju da uvek ispunjava uslov da bude savršen. Ono što treba razlikovati od perfekcionizma kao uslovljavanja lične vrednosti i prava na postojanje, jeste autonomna težnja za izvanrednošću u postignućima. Perfekcionista će, ukoliko ne uradi nešto savršeno, smatrati da nije OK kao osoba, dok osoba koja teži izvanrednim rezultatima autonomno odvaja sebe od svog ponašanja – sve i da nije uspela u svojoj težnji za izvanrednim dostignućem ona zna da je OK osoba, sa punim pravom na život i na osećanje lične vrednosti sa ili bez vrhunskih postignuća. Ovakva osoba zna de savršenstvo ne postoji, pa sebe neće kritikovati ako ga ne dostigne.
Šta odlikuje perfekcionistu? Kako ga prepoznati?
- Perfekcionista voli sve da radi savršeno, zbog čega mu je potrebno mnogo vremena da to i postigne, jer radi polako, detaljno, pažljivo, precizno. Pre nego što prikaže svoj rad, proverava ga više puta i na njegov rad se možemo osloniti. Nekada probije rokove, jer mu uvek treba vremena za doterivanje i proveru. U grupi teži da zadrži posao za sebe, jer smatra da ga drugi neće uraditi tako savršeno. Lakše izlazi na kraj u situacijama „jedan na jedan“ nego sa većim grupama ljudi. Obično izgleda skladno, harmonično, kako telesno tako i u oblačenju. Problem je u tome što ne uživa u onome što je postigao i teško sebi može da dozvoli da se zabavi i opusti, jer je preterano odgovoran i savestan. Na primer, dok ostali uživaju u plesu, perfekcionista teži da savršeno izvede korake, brojeći u sebi „je'n dva tri, dva dva tri“. Često je napet i praksa govori da je većina perfekcionista mnogo kritičnija prema sebi nego prema drugima. Nepoznat im je koncept „dovoljno dobro“. Za njih nesavršeno znači loše. To su pouzdane osobe, dobri radnici i često stubovi društva.
Kako dolazi do toga da neko postane perfekcionista u negativnom smislu? Kakvu ulogu u tome imaju roditelji?
- Razlog za upućivanje ovakvih poruka može biti disfunkcionalnost roditelja, ali u većini slučajeva u pitanju je dobra namera, uz nedostatak informacije o pravilnom vaspitanju. Većina roditelja snažno želi da dete bude izvanredno. U tom slučaju roditelj, da bi bio siguran da će dete prihvatiti njegove vrednosti, povezuje ih sa pretnjom odbacivanjem, jer ne ume drugačije. Dete zavisi od roditelja i njegovo preživljavanje je i objektivno uslovljeno njihovim prisustvom i ljubavlju, ono veruje da je zapoveđena vrednost prava potreba (poput hrane i vode), jer će, ako je ne ispuni, biti odbačen i /ili umreti. Obično postoje dva načina na koja osoba usvaja ovakva uverenja. Prvo, u raznim situacijama roditelj ponavlja detetu da ono ima pravo da postoji samo ako je savršeno, ili da će dete voleti (prihvatiti) samo ako je savršeno. Drugo, dete pogrešno razume da roditelji uslovljavaju njegovo postojanje i vrednost savršenstvom. U svakom slučaju, dete zaključuje da je toliko važno biti savršen, to doživljava kao pitanje života i smrti i kasnije tokom života stalno pokušava da bude savršeno da bi imalo pravo da živi i oseća se vrednim.
Da li je perfekcionizam zapravo psihološki problem?
- Da. Iako u psihoterapiji smatramo da je imperativ-drajver ili gonič–patološki, ljudi koji su pod njegovim uticajem misle sasvim suprotno. Oni su ponosni na svoj perfekcionizam i stavljaju ga u prvi plan. Kada se predstavljaju kažu: „Znate, ja sam perfekcionista“. Takvi ljudi su kao deca bili voljeni samo kada su ispunjavali imperativ da budu savršeni, pa su na osnovu toga razvili očekivanje da će ih i drugi prihvatiti samo ako su savršeni i poštuju same sebe ako su savršeni.
Određeni oblici perfekcionizma uzrokuju emocionalne i fizičke probleme, vode u depresiju, pa i u samoubistvo...
- Znajući da osoba ekstremno uslovljava svoje pravo na ličnu vrednost i/ili život savršenstvom, jasno je da će se kada osoba ne uspe da ispuni ovaj uslov javiti osećanje inferiornosti, samoprezira, bezvrednosti ili eventualno samomržnje. Osoba je depresivna kada proceni da je vredna jedino prezira, ili da je bezvredna, a ukoliko procenjuje da zavređuje da umre, jer nije ispunila traženi uslov, moguć ishod postaje samoubistvo. Perfekcionizam prema Frojdu spada u analne karakteristike ličnosti, a što ima veze sa funkcionisanjem digestivnog trakta u širem smislu. U blažim slučajevima može dovesti do zatvora ili proliva, gađenja i povraćanja u situacijama kada osoba nije u stanju da ispuni kriterijum savršenstva. Ako su ove situacije česte, a kod perfekcionsita jesu, to može dovesti do predispozicije nastanka raznih oboljenja kao što su čir na želucu, crevima i nekih bolesti koje za okidač imaju stres, iako im se ne zna tačan uzrok, kao što je ulcerozni kolitis. Perfekcionista funkcioniše pod velikim pritiskom, pa to može dovesti do hipertenzije i njenih posledica na srce i krvne sudove.
Da li velika želja da se zablista usporava postizanje uspeha?
- Da, jer kada su ova moranja povezana sa pravom na život, onda ona funkcionišu kao prave potrebe, kao uslovi koje neko mora da ispuni da ne bi umro, što dovodi osobu u situaciju da stalno radi pod velikim pritiskom i, paradoksalno, da zbog toga više greši, što perfekcionisti jako smeta. Osoba, dakle, „mora“ biti savršena da bi izbegla katastrofu. Svako ljudsko biće ima pravo da postoji i pravo na ličnu vrednost i zato je katastrofa ukoliko nam neko (ili sami sebi) to pravo uslovi ili ukine. Da bismo bili efikasni, potrebno je da razlikujemo kada treba da radimo stvari dovoljno dobro, vrlo dobro, odlično, a kada savršeno. Kada bismo sve radili savršeno, mogli bismo da uradimo veoma malo stvari, jer ne bismo imali dovoljno vremena. Perfekcionista je globalno gledano neefikasan, iako u stvarima koje odradi jeste savršen. Ovakvim osobama je potrebno pomoći da daju sebi dozvolu da greše, a pre toga naučiti ih da greška nije katastrofa, već mogućnost za učenje i saznavanje.
Perfekcionizam se često pripisuje talentovanim ljudima. Oni, čak i kada su najbolji, zameraju sebi da su mogli bolje. Zašto ne umeju da se raduje uspehu?
- Perfekcionista ima pogrešnu logiku: ili sam nešto uradio savršeno (pa samim tim i vredim) ili sam uradio loše (pa sam bezvredan). Kod njih ne postoje kategorije prolazan, dobar, dovoljno dobar, vrlo dobar, odličan, izvanredan, već samo kategorije ili savršeno ili loše. A savršeno ne postoji, tako da često dolaze u situaciju da procenjuju svoje dostignuće kao loše, kada već nije savršeno.
Kada je perfekcionizam zdrava a kada nezdrava težnja?
- Perfekcionizam je uvek nezdrav. Zdrava je želja da se bude izvanredan, dakle ne savršen, NEKADA u NEKIM aktivnostima i poljima života, kada je zaista važno da uradimo stvari izvanredno, a što su veoma retke situacije u životu prosečnog čoveka. Važno je da razlikujemo koje su to situacije u kojima je potrebna izvanredna, a ne dovoljno dobra „izvedba“. Takođe, važno je naglasiti razliku između izvanrednosti i savršenstva. Izvanredno znači da je nešto van-reda, toliko dobro da nije uobičajeno, a što je različito od savršenog, nečega gde je sve takvo da ništa više ne treba i ne može da se doda, jer je to vrhunac i kraj, dalje i bolje od toga ne može.
Izvor: Novosti
.jpg)
