Izvor: B92, 28.Jul.2012, 11:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kad roditelj presudi svom detetu

Problemi porodica osoba sa smetnjama u razvoju su neprestani, a izbiju na videlo tek kada se desi tragedija.

Šezdesetogodišnji otac iz Niša koji je ubio svoju tridesetpetogodišnju ćerku sa smetnjama u razvoju u svom oproštajnom pismu objasnio je da je digao ruku na svoje dete, jer „nije više mogao da izdrži njene muke i patnju”, na najdramatičniji način skrenulo je pažnju javnosti na muke porodica osoba sa posebnim potrebama.

Ne želeći da staje u odbranu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ovog oca, predsednica Republičkog udruženja za pomoć osobama sa autizmom Vesna Petrović, i sama majka sina sa autizmom, ističe da je izuzetno naporno gajiti dete sa poremećajima u razvoju, jer ono zahteva punu negu i pažnju 24 časa dnevno.

"Mislim da svi roditelji dece sa posebnim potrebama nekritično vole svoje mališane, ali je podizanje ove dece izuzetno iscrpljujuće i u njihovom odrastanju dođu momenti kada vi jednostavno ne znate šta da radite, jer iscrpite sve rezervoare – i mentalne i energetske i fizičke i materijalne. Nakon deceniju, dve života sa ovim detetom vi nemate više snage ni ideje na kojoj adresi da potražite pomoć.

Nakon što godinama kucate na vrata brojnih medicinskih i socijalnih ustanova, na kraju se zatvorite u čauru i sami živite sa svojom mukom. Međutim, to doba kada „dete” uđe u tridesete godine jeste kritično, jer roditelj tada polako počinje da shvata da se bliži njegov biološki kraj i da je sudbina njegovog deteta potpuno neizvesna.

Mnogo puta sam čula od roditelja autistične dece da izgovaraju rečenicu: „Prvo ću presuditi detetu, pa onda sebi”, jer nemaju gde da smeste svoju decu. Naime, u dnevnim boravcima ima veoma malo mesta za osobe sa posebnim potrebama, a na prste jedne ruke mogu se prebrojati osobe sa poremećajima u razvoju, koje su uključene u program „stanovanje uz podršku", ističe Vesna Petrović.

Naša sagovornica objašnjava da dete sa poremećajima u razvoju zauvek menja dinamiku funkcionisanja cele porodice – neke roditelji decenijama drže zaključane u četiri zida, jer se stide osude komšiluka, a čest je slučaj da zbog prirode poremećaja koji zahteva nadzor 24 časa dnevno, jedan roditelj da otkaz i potpuno se posveti odgajanju deteta.

Psihijatri objašnjavaju da se nad kolevkama dece sa poremećajima u razvoju ruše roditeljski snovi – oni sizifovski guraju pretežak kamen mentalnih poremećaja svojih mališana i osim institucionalne, često nemaju podršku ni sopstvene porodice. Psihijatri, međutim, ističu da je izuzetno retko i neuobičajeno da roditelji dignu ruku na svoje dete sa smetnjama u razvoju.

Profesor dr Milutin Nenadović, neuropsihijatar i direktor Klinike za neuropsihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, ističe da je izuzetno komplikovano pretpostavljati šta se desilo u duši oca koji je rešio da presudi svom detetu, ali naglašava da su ovom ubistvu sigurno prethodili bilansiranje mučnog porodičnog života i vizija detetove budućnosti koja je obojena crnim farbama.

"Ovaj otac je verovatno godinama akumulirao tužna i teška osećanja i nije mogao da pronađe izlaz iz date situacije", kaže dr Nenadović, dodajući da zadatak psihijatara nije da pravdaju već da objasne neki čin.

Naš sagovornik smatra da ovo ubistvo nije učinjeno u afektu – njegova je procena da je otac ove devojke mesecima i godinama razmišljao kako da pronađe izlaz iz te nepodnošljive situacije – on je vodio mučne i teške unutrašnje monologe i svoje misli nije delio sa okolinom niti je tražio pomoć od bližnjih.

Izvor: Politika.rs

Nastavak na B92...