Izvor: B92, 22.Feb.2010, 23:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istine i zablude o jedincima
Stručnjaci tvrde da jedincu treba posvećivati pažnje kao i svakom drugom detetu. Dete uvek treba da se oseća kao centar sveta kad su u pitanju strahovi, osećaj ugroženosti i potreba za ljubavlju, ali ne i kad se radi o broju igračaka ili ispunjavanju svake želje.
Malo je parova koji su unapred planirali jedno dete kad su započinjali razgovore o zajedničkoj budućnosti, pa će većina onih koji su ostali na jednom detetu reći – ispalo je tako sticajem okolnosti. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Uzroci za to su mnogobrojni, a najčešći su problemi zdravstvene prirode, ponekad nedostatak novca, mali stan, želja roditelja da napreduju u poslu i da istovremeno budu dobri roditelji.
Ako sudimo prema "urbanim" porodicama srednje ili više srednje klase, u kojima su roditelji zaposleni i solidno zarađuju, većina onih koji su ostali na jednom detetu doneli su takvu odluku "usput", ali sasvim svesno. I gotovo da ne postoji par koji se bar jednom nije zapitao da li je ta odluka dobra za njihovo dete, posebno kad je u fazama koje se roditeljima ne sviđaju.
Nekad se mislilo da su jedinci samoživi, sebični, slabije socijalno prilagođeni. Uglavnom se o njima govorilo u negativnom kontekstu, a o deci koja se nisu uklapala u stereotip govorilo se "divno dete, kao da nije jedino u porodici".
Ukoliko se pomerimo od predrasuda, primetićemo da one u većini slučajeva nisu tačne. Neki stručnjaci ističu da je teže vaspitavati jedno dete, jer se deca koja imaju braću ili sestre lakše snalaze u spoljnom svetu.
Objašnjenja su vrlo jednostavna - deca koja imaju braću i sestre već se u porodici sreću sa različitim ličnostima, uče da dele, ali i da rešavaju probleme sa drugima. Jedinci više vremena provode sami, pa tako nekoj deci društvo nedostaje, dok neka uopšte ne pate za braćom i sestrama. Takođe, roditelji sa jednim detetom ni u kom slučaju ne bi trebalo da osećaju grižu savesti, jer uvek treba imati u vidu da predrasude uglavnom nisu tačne.
Pravila zapravo nema jer to kakvo će biti dete mnogo više zavisi od načina vaspitanja, nego od toga da li je porodica brojna ili ne. To, srećom, nema ni mnogo veze sa novcem, jer temelj koji deci dajemo nije materijalne prirode. Ne zaboravite, može se razmaziti i zanemariti i jedno i petoro dece, i u podstanarskoj garsonijeri, i u vili sa bazenom.
Kuća i porodica prostor su gde usvajamo temeljne vrednosti, gde bi trebalo da nalazimo podršku kada smo u problemima, ali i sankcije kad uradimo nešto glupo i nepromišljeno.
Porodica treba da nas usmerava prema radnim navikama i saznanju da život, osim zabave, nosi i obaveze koje nam nisu uvek najdraže. Spoljni svet je mesto gde saznajemo da nisu sve zajednice iste, gde učimo da prihvatamo različitosti i rešavamo situacije koje te različitosti donose. Porodica nam daje podlogu za rešavanje svega ovoga, ali samo praksa u spoljnom svijetu nas zaista čini socijalno prilagođenima.
Opasnosti koje vrebaju roditelje jedinaca su u preteranoj kontroli i zaštiti, a sami jedinci znaju da budu skloni traženju pomoći od roditelja. Prirodno je linijom manjeg otpora zvati mamu i tatu da reše problem, ali tu zamku treba izbeći.
Ako dete dobro pripremimo na spoljni svet i ako mu dozvolimo da u svoj svet poziva društvo u meri u kojoj je to njemu potrebno, prijatelji će verovatno nadoknaditi želju za braćom i sestrama.
Za utehu onima koji i dalje žale što nemaju više dece, dodajmo da su jedinci često maštoviti i kreativni, što se pripisuje činjenici da dosta vremena provode sami.
Unutrašnji svetovi i likovi mogu da budu divna podloga za razvoj ličnosti. Kad maštovito dete provodi dovoljno vremena u društvu vršnjaka i kad je dobro socijalno prilagođeno (tj. kad svet mašte nije kompenzacija za usamljenost), ono lako može da izraste u samosvesnu osobu koja nema potrebu da radi sve što rade i ostali u društvu.
Zaključuje se da nije problem u tome imamo li jedno ili više dece, već kako ćemo da iskoristimo karte koje smo dobili.
Izvor - T Portal
