Izvor: B92, 25.Okt.2012, 10:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Humanizacija: Čoveče, neću ti ništa
Što više saosećamo sa čovekom, to smo kasnije spremniji da se založimo za njega. To saosećanje aktivira kod nas tzv. “humanizaciju” tj. tu osobu doživljavamo snažnije kao čoveka.
Pod pojmom “humanizacija” podrazumeva se doživljavanje drugih kao individua sa psihičkim stanjima kao što su misli, osećanja i predstave. Naučnici su istraživali koliko humanizacija utiče na proces odlučivanja kod fiktivnih kriznih situacija. Našom predstavom o drugima može >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << se manipulisati i ona nije konstantna.
Tim naučnika sa Bečkog univerziteta iz oblasti “Social, Cognitive and Affective Neuroscience Unit” u saradnji sa naučnicima Medicinskog fakulteta u Beču istraživali su efekte te “humanizacije”.
Empatija ili saosećanje sa drugima izaziva u našem mozgu slične nervne i psihološke procese kao da lično doživljavamo određene situacije. Zamišljanje patnje osoba koji misle i osećaju kao mi, dovelo bi do izraženog saosećanja njihovih negativnih osećanja.
Humanizovane osobe izazivaju empatiju i simpatiju . Uz pomoć magnetne rezonance bliže se istražuju efekti humanizacije na pro-socijalno ponašanje (spremnost za pomoć). Pri tom se kod različitih zadataka analizira pokrvljenost tkiva u mozgu.
“Test-osobama koje su se nalazile na skeneru magnetne rezonance dali smo najpre tekstove o imaginarnim osobama. Kod nekih tekstova bilo je potrebno da se test-osoba zamisli u ulozi druge osobe da bi je razumela i mogla da odgovori na pitanja. Kod drugih, to nije bilo potrebno jer su se tekstovi i pitanja odnosili isključivo na konkretne informacije”, objašnjava Jasminka Majdandžić sa Instituta za psihološko istraživanje u Beču.
“U svakom slučaju trebalo je na kraju da učesnici studije odluče da li bi u jednoj fiktivnoj situaciji opisanu osobu žrtvovali, da bi spasili živote mnogih drugih ljudi,” dodaje Majdandžić.
Ispostavilo se da su humanizovane osobe kod takve dileme ređe žrtvovane od nehumanizovanih. Pored toga, humanizovane osobe se ocenjuju kao humanije.
Ovi rezultati ukazuju na to da je obim u kojem mi druge osobe doživljavamo kao ljude sa mislima i osećanjima odlučujući za naše pro-socijalno ponašanje prema njima. Pretpostavlja se da se i u istinitim kriznim situacijama, kao na primer u slučaju akcije hitne pomoći, izvesna pristrasnost teško može potisnuti: mi favorizujemo osobe koje su slične nama.
