Izvor: B92, 14.Apr.2013, 09:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hipohondrija: Život u strahu od bolesti
Hipohondriji može da prethodi neki traumatski događaj kao što su smrt ili bolest u porodici, negovanje teških pacijenata, razvod ili neuspesi u karijeri...
Prvi put sam se javila psihijatru pre nekoliko meseci. U početku, osećala sam nesvesticu i nestabilnost. Nakon toga sam se javljala neurologu i radila brojne analize. Ustanovili su da nemam nikakvih organskih problema. Zatim sam imala smetnje sa disanjem i strah da ću se ugušiti”, priča za “Vijesti” dvadesetogodišnja >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << studentkinja Marija o početnom periodu razvoja hipohondrije.
Nakon pregleda i analiza lekari su ponovo utvrdili da je organski sve u redu i da nema nikakvih poremećaja.
“Dešavalo se da u toku noći ne mogu da izdržim strah da će mi se nešto desiti. Više puta sam išla u Hitnu službu, gde bi mi uključivali terapiju.
Zatim ju je izabrani lekar uputio psihijatru. Dijagnoza je bila hipohondrija.
Hipohondrija je neurotski poremećaj koji se definiše kao izrazita preokupiranost osobe telesnim funkcionisanjem, telesnim zdravljem, simptomima ili bolestima, što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke teške bolesti ili sa sumnjom da je bolest već prisutna, kaže psihijatar Spasoje Vujanović.
Ističe kako je razuveravanje osoba da boluju od teške bolesti izuzetno teško, ali ne i nemoguće.
Na pitanje kako se manifestuje ova bolest, odgovara kako je dijapazon ispoljavanja hipohondrije veoma širok: Kreće se od velikog investiranja u svoje telo kroz zdrav način života, pokušaje postizanja savršene fizičke kondicije ili isključivog hranjenja zdravom hranom. Ovakav oblik naziva se još i latentna hipohondrija.
Somatska neizvesnost
Teži oblici se odlikuju upornom sumnjom ili strahom da je bolest prisutna uprkos negativnim nalazima.
Hipohondriji može da prethodi neki traumatski događaj kao što su smrt ili bolest u porodici, njegovanje teških pacijenata, razvod ili neuspesi u karijeri. Preterana preokupiranost telom, telesnim funkcionisanjem, telesnim simptomima, zdravljem i bolešću, jeste jedna od glavnih odlika hipohondrije, smatra Vujanović dodajući da telesne tegobe i usmerenost na telo dovode do "somatske neizvesnosti".
Sumnja u postojanje bolesti predstavlja kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje 'somatske neizvesnosti' pri čemu se emotivna komponeta ogleda u postojanju straha, a kognitivna u nepodnošenju neizvesnosti.
Psihijatar navodi da se nepodnošenje neizvesnosti ogleda u traganju za objašnjenjem simptoma i očekivanju da se neizvesnost razreši otkrivanjem telesne bolesti.
Zbog toga osobe koje boluju od hipohondrije često proveravaju svoje zdravstveno stanje, podvrgavaju se mnogobrojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima.
Ističe kako veliki značaj pridaju medicinskoj dokumentaciji, uredno je sortiraju, sa njom dolaze kod lekara. Nekada sami pokušavaju da dijagnostikuju bolest i da se sami leče. Ono što povezuje sve hipohondrične osobe traženje objašnjenja, a ne lečenje.
Preokupiranost bolešću je nekada tolika da osobe čini nesposobnim za funkcionisanje.
U lakšim slučajevima neprekidno govore o bolesti i tegobama od kojih strahuju, pa ostavljaju utisak sebičnih osoba, jer su konstantno okupirani sobom.
U najtežim slučajevima pacijenti najveći dio vremena provode u proveravanju svog zdravstvenog stanja i nesu u stanju da odgovore na radne, porodične i druge obaveze.
Foto: FreeDigitalPhotos.net
Podjednako pogađa i muškarce i žene
O tome koliko se često hipohondrija javlja kod nas i u svetu, dr Vujanović kaže da ne postoje precizni podaci u opštoj populaciji.
Razlog su različiti dijagnostički kriterijumi i prateća istraživačka metodologija, kao i to što je pojedini autori osporavaju kao posebni psihijatrijski poremećaj. Nije bila predmet interesovanja kroz istoriju, pa su je mimoišla i velika epidemiološka ispitivanja.
Naglašava kako se u striktnom pridržavanju dijagnostičkih kriterijuma hipohondrija dijagnostikuje u 0.2 % opšte populacije. U većim epidemiološkim studijama koje su pratile somatiformni poremećaj nađena je veća učestalost hipohondrije oko 4.5% u opštoj populaciji.
Dr Vujanović kaže da hipohondrija pogađa sve starosne grupe. Najčešće, prvi znaci poremećaja počinju u trećoj ili četvrtoj deceniji, a podjednako pogađa i žene i muškarce.
