Izvor: B92, 31.Dec.2010, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gluvi na jedan dan?
Da li ste ikada bili na nekoj žurci i borili se da čujete šta ljudi oko vas govore, čak i kada su bili glasni? Možda patite od takozvanog „koktel parti sindroma" koji je vrlo karakterističan za ovo doba godine.
Oko devet miliona Britanaca je gluvo ili ima neku vrstu slušnog oštećenja. Zastupljeno je u svim životnim dobima, ali u 50 do 70 odsto slučajeva pogađa ljude starije od 70 godina.
Može se desiti iznenadno, kao rezultat traume poput udarca u glavu, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << veoma glasne buke ili infekcije, ali se gubitak sluha najčešće događa postepeno.
Oštećenje ušnog aparata otežava razlikovanje zvukova u bučnom okruženju, pa se dešava i da oboleli potraži pomoć tek posle neke veće zabave, kada shvati da ne može da razazna glasove prisutnih.
Stepen gubitka sluha se definiše prema najtišim zvucima koji oboleli čuje izraženim u decibelima. Blago oštećenje izaziva teškoće u praćenju razgovora, uglavnom u bučnim okolnostima. Najtiši zvuk koji zdrava osoba čuje ima između 25 i 39 decibela – to je šapat.
Oni sa umerenom gluvoćom čuju zvuk jačine između 40 i 69 decibela, što je nivo na kom se odvija normalan razgovor. Oni koji trpe ozbiljna oštećenja kao šapat čuju zvuk snage između 70 i 94 decibela koji je zapravo glasno vikanje.
Kako zapravo dolazi do takvog problema?
Unutar uva nalazi se struktura pod nazivom kolea, koja je obložena ćelijama oblika dlačica osetljivim na zvuk.
Buka uzrokuje vibriranje tih minijaturnih "dlačica”, stimulišući slušni nerv i šaljući poruku mozgu koju on tumači kao zvuk.
Svi imamo ograničen broj tih ćelija i kada one odumru, ne možemo ih zameniti.
Njihova smrt može biti prirodan deo starenja, ali u današnje vreme njihovo trajanje zavisi i od izloženosti buci.
Kako bi ispitali kako se osećaju ljudi koji su pretrpeli potpuni gubitak sluha, naučnici su na jedan dan jednom volonteru ugradili posebne čepove za uši koji su mu u potpunosti blokirali sluh. Ovo su neka od njegovih zapažanja.
„Čepove napravljene od plave rastegljive gume pažljivo su mi ubacili u slušni kanal, a zatim ih očvrsli nekom tečnošću. Odjednom – muk.
Dobio sam blagi napad panike, osećao se zarobljeno i pokušao da ih izvadim, ali sam se na posletku opustio. Primetio sam da je osećaj sličan kao kada prekrijem uši rukama. Odjednom sam čuo neko mrmljanje i shvatio da mi se lekar obraća.
Stajao sam samo nekoliko metara od njega, ali nisam mogao da mu prepoznam glas. Pozdravili smo se i napustio sam laboratoriju.
Pomislio sam kako ću se uključiti u normalan saobraćaj. Bio sam u vrlo prometnoj ulici u Londonu, ali je ona zvučala sablasno tiho – nisam čuo ni sopstvene korake.
Brinuo sam o tome kako ću preći ulicu, ali mi je vid bio od dovoljne pomoći. Zaustavio sam taksi i povikao gde idem, ne uspevajući da procenim svoju glasnost.
Osećao sam se čudno isključeno - ne neprijatno, samo čudno.
U kancelariji sam uspeo da se koncentrišem na posao bolje nego ikada, jer me buka nije ometala. Mislio sam da će mi ići prilično dobro, ali sam tada shvatio da već neko vreme ignorišem šefa. Neke glasove sam teže čuo od ostalih: to je zavisilo od visine tona, odnosno toga da li govori muškarac ili žena (u muzici bi takvu osobinu zvuka nazvali "bojom”).
Čak i kada je moja šefica ponavljala rečenicu po nekoliko puta, nisam mogao da je razumem. Nastavio sam da komuniciram dranjem i mumlanjem, na opšte oduševljenje kolega kojima je moj eksperiment bio neobično zabavan, ali mi je posle izvesnog vremena dosadilo.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim o čemu sagovornici pričaju, pa tek onda da im odgovorim, što se pokazalo kao veoma iscrpljujuće.
Posle radnog vremena otišao sam na poslovnu večeru sa PR-om u popularni restoran u centru Londona. Nekoliko puta morao sam da prekidam žvakanje zalogaja kako bih razumeo saputnika. Na putu kući izvukao sam čepove i zvuk je bio kristalno čist – čuo sam zveckanje cipela o vlažan trotoar, šuškanje lišća, automobile i sirene u daljini. To je bilo takvo olakšanje...”
