Izvor: B92, 23.Feb.2012, 14:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dokle ćemo da žudimo za hranom?
U poslednjih 200.000 godina ljudi su teško dolazili do masne i slatke hrane, dok im je, nažalost, danas ona nadohvat ruke.
Masti pomažu u održavanju telesne temperature,a šećer obezbeđuje energiju tako da je žudnja za takvom hranom čoveku urođena, a konzumiranje namirnica te vrste aktivira nagradne centre u mozgu.
Naučnici smatraju da na veličinu čovekove žudnje za tom hranom mogu uticati geni.
Gojaznost je prisutna obično kod svih članova porodice >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i iako naučnici ne znaju koliko je žudnja za hranom nasledna, do sada su locirali više od 100 gena za koje se misli da su povezani sa tom bolešću.
Zdravstveni problemi koji muče osobe koje se loše hrane uglavnom započinju u srednjem dobu, a oni su do tad verovatno već prenelli gene na svoju decu, kaže Rob DeSal, biolog.
Može da se desi da, ako više dece i tinejdžera dobije bolesti koje su povezane sa gojaznošću (poput srčanih oboljenja i dijabetesa tipa 2), manje njih preživeti i samim tim će biti i manje takvih gena u društvu. Međutim, iskorenjivanje svih 100 gena je malo verovatno.
Evolucija je zamršen proces koji se odigrava milionima godina. Do pre 50 godina, želja za mastima i šećerom nam je pomagala da preživimo, zatim je masna hrana postala previše masna i broj gojaznih se utrostručio u poslednjih 5 decenija. Danas previše masti i šećera ubija ljude.
Međutim, postoje osobe koje genetski imaju veliku želju za hranom i nisu debele. "Vaši geni nisu vaša sudbina,” kaže DeSal. Čovek, na svu sreću, sam određuje svoju budućnost.
