Izvor: B92, 03.Okt.2013, 09:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dok se bore sa rakom, strahuju od ogledala
„Saznanje da ću izgubiti kosu bilo mi je traumatičnije od spoznaje da imam rak dojke”, iskrena je pedesetdvogodišnja Marija B. iz Beograda, koja već 14 godina nosi preteški teret onkološke bolesti i u razgovoru za naš list otvoreno priznaje: „Jedino što boli više od saznanja da mi je napisana smrtna presuda sa neizvesnim datumom izvršenja, jeste odnos lekara koji su, osim časnih izuzetaka, prema meni postupali kao prema bestelesnom i bespolnom biću. A ne kao prema ženi čiji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << se izgled dramatično menja.”
"U brojnim onkološkim klinikama u svetu postoje frizerski saloni u kojima se žene pažljivo šišaju pre operacije. A mi imamo bricu. Retko se organizuju psihološke radionice na kojima se priča o telesnom identitetu žene koji se menja tokom bolesti i radionice na kojima se daju saveti o šminkanju i nezi tokom terapije. Iako u svetu poznate ličnosti često gostuju na onkološkim klinikama, na našoj se retko pojavljuju. Uprkos velikom entuzijazmu ljudi koji su radili na tele-apelu koji je bio namenjen onkološkim pacijentima i koji su za šest meseci primili 3.280 poziva, on je ugašen, iako smo bili spremni da na njemu volontiramo”, zaključuje Tamara Klikovac.
Marija kaže da za 14 godina lečenja nije imala nijedan razgovor sa psihologom, psihijatrom niti sa nutricionistom, a sve savete u vezi bolesti, dobijala je samo od svog hirurga.
„Niko me nije posavetovao kako da negujem kožu pre i posle radioterapije, iako sam dobila opekotine od zračenja. Nikada nisam dobila savete u vezi nege – kako depilirati pazušnu jamu, kako održavati ličnu higijenu, šta raditi sa obrvama koje nestaju, koje pilule da uzimam da bi smanjila opadanje kose, da li postoji trajna šminka, gde da nabavim periku... Kada sam nakon prve operacije tražila od sestre ogledalo da vidim kako izgleda ožiljak na mojim grudima, ona me je preneraženo pogledala i upitala „Šta, bre, hoćeš, pa glava ti je na ramenima!”
Marija ističe da je imala veliku sreću da je operiše vrhunski hirurg dr Radan Džodić, koji je vodio računa da napravi minimalan hirurški rez, kako ne bih okretala pogled sa svojih grudi i koji joj je dodelio medicinsku sestru koja je trebalo da joj daje savete u vezi nege.
– Ona me je odvela kod svojih koleginica na Odeljenje hemoterapije i od njih zatražila takozvanu ledenu kapu koja smanjuje opadanje kose za vreme hemoterapije. One su je negde zaturile i kada su je nakon pola sata konačno pronašle, predale su mi je sa rečima: „Ionako će ti opasti kosa.” Niko mi nije objasnio koje vežbe treba da radim nakon operacije dojke, pa mi se ruka skvrčila, a sve savete o nezi tela čula sam u bolničkom hodniku – od drugih pacijentkinja – tužno konstatuje naša sagovornica.
Marija objašnjava da se telesni izgled dramatično menja u procesu lečenja – žena gubi kosu i trepavice, a dobija bore i tamne kolutove oko očiju, kilogrami se tope, a cela garderoba visi. Zbog toga se žena gotovo na svakom koraku suočava sa samilosnim pogledima prolaznika u čijim očima vidi strah i tugu, što dodatno urušava njeno samopouzdanje.
Njena vršnjakinja Jelena K. koja već dvadeset godina živi u Velikoj Britaniji i koja je operisana na Institutu za dojku u Notingemu kaže da joj po dobijanju dijagnoze prva i jedina misao bila – kako da preživi.
„Nije mi bilo važno da li ću imati grudi, ožiljak ili kosu. Tako sam i rekla lekaru – molim vas duplu mastektomiju. Posle ću da razmišljam o estetici. Međutim, moj doktor me je naterao da razmislim o tome kako ću izgledati i kako ću se osećati nakon tako radikalne operacije i strpljivo mi je objašnjavao da postoje i druge opcije koje ne smanjuju procenat preživljavanja. On je znao ono o čemu ja u tom trenutku nisam razmišljala – da ću jednog dana ponovo ići na plažu i da ću želeti da izgledam lepo i ženstveno”, priča Jelena.
Naša sagovornica objašnjava da u Velikoj Britaniji onkoplastičari rade celu operaciju – odstranjuju tumor i nakon toga rade rekonstrukciju dojke, a postoperativna nega uključuje tetovažu bradavice koju takođe radi hirurg. Zavod za socijalno osiguranje daje vaučere za perike, a vlasuljar pomaže u izboru perike i daje informacije o pamučnim turbanima za veče, stalku za periku, balsamu, šamponu i specijalnim četkama.
Rukovođeni idejom da je samopoštovanje prvo što strada u procesu onkološkog lečenja, jer se telesni identitet žene dramatično menja, brojne svetske kozmetičke kuće i brojni poznati šminkeri postali su saradnici portala lookgoodfeelbetter.org koji ženama obolelim od raka daju odgovore na sva pitanja koje im nije dao njihov lekar – a tiču se saveta u vezi nege, kozmetike i ulepšavanja. Od prošle godine ova inicijativa dobila je podršku velikih robnih kuća, kao što je recimo „Harvi Nikols”, koji je organizovao „Teatar lepote”, a sredstva od ulaznica koje su kupljene za taj događaj uplaćene su LGFB portalu. Britanska kozmetička kuća „Elemis” ima i specijalne tretmane za žene obolele od raka.
Tamara Klikovac, jedini psiholog koja radi na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije i vodi računa o mentalnom stanju više od 1.500 pacijenata koji godišnje prođu kroz ovu medicinsku ustanovu, tužno konstatuje da naše žene nemaju pravo na besplatne perike, trajnu šminku i specijalne brushaltere i konstatuje da lekari često ne razumeju i značaj psihološkog savetovanja. Oni često ne shvataju da je za ženino samopouzdanje izuzetno važno da sačuva estetski identitet – naročito kada su u pitanju mlade žene, jer bolest često dramatično promeni njihov izgled.
Izvor: Politika.rs
